Super liga Srbije

Izvor: Zajednica

Predrag Govedarica i Nikola Krstić, sportski direktor i kapiten “Traktorista” govorili su za sajt Super lige kako klub funkcioniše i šta su glavni ciljevi.

Od trenutka kada su zakoračili na veliku scenu Super lige Srbije, fudbalski klub IMT – poznat i pod nadimkom „Traktoristi“ – osvojio je simpatije ljubitelja fudbala širom zemlje. Ne zbog glamura, velikih budžeta ili zvučnih pojačanja, već zbog autentične filozofije: forsiranje mladih igrača i dosledno gajenje napadačkog, atraktivnog fudbala. Čak i kada to znači žrtvovanje kratkoročnih rezultata zarad dugoročnog razvoja.

Oslonjen gotovo isključivo na sopstveni razvojni pogon i prodaju mladih talenata, klub je za svega nekoliko sezona uspeo da iz beogradske zone stigne do elitnog ranga srpskog fudbala – Super lige – ali i da izbori učešće u Ligi šampiona za mlade, što je ogroman uspeh za klub ovog profila.

O tome kako izgleda put rasta jednog modernog, razvojno orijentisanog kluba, o svakodnevnim izazovima i ambicioznoj viziji budućnosti, za zvanični sajt Super lige govorili su Predrag Govedarica, sportski direktor IMT-a, kao i kapiten tima, Nikola Krstić – momak koji je svojim liderstvom i posvećenošću postao oličenje klupske ideje.

– IMT je, kao i svi klubovi u Srbiji, sportsko udruženje. Suštinski, funkcionišemo kao privatni klub – de facto jesmo, iako po papiru i dalje imamo status udruženja građana. Iskreno, ne znam tačno detalje administracije – to vodi sekretar – ali strukturalno, Skupština kluba broji oko 35 ljudi, dok je u Upravnom odboru njih devet. Međutim, ono što je ključno, to je naš svakodnevni, terenski rad koji je izuzetno zahtevan – praktično smo angažovani 24 sata dnevno, više nego kod svojih kuća. U klubu nas ima nekoliko koji sve držimo i vodimo računa o svakom detetu. Naš cilj je da budemo dobri menadžeri – da pronađemo i okupimo ljude koji znaju kako da rade sa decom, jer smo svesni da ne možemo da se takmičimo s velikim klubovima na način na koji oni funkcionišu – rekao je na početku razgovora Govedarica i dodao:

– Nemamo nijedan dinar pomoći iz lokalne samouprave, što je slučaj sa većinom klubova u zemlji. Zato smo se strateški opredelili da razvijamo vrhunske mlađe kategorije i iz njih gradimo prvi tim. Na to smo najponosniji – jer smo za sedam, osam godina, otkako je klub preuzet, od ekipe koja je bila na ivici opstanka, uspeli da napravimo ozbiljan sistem. Trenutno ste nas zatekli u trenutku kada počinju radovi na izgradnji modernog terena i planiramo da pokušamo da uradimo stadion. Već smo izgradili balon salu, upravnu zgradu, teretanu, svlačionice – sve to isključivo iz privatnih sredstava i novca zarađenog takmičenjima i prodajom igrača. Naš opstanak zavisi od toga – mi moramo da prodajemo igrače kako bismo finansirali klub.

Ono što je specifično za IMT jesu te milionske prodaje koje su usledile upravo iz te ideje da se forsiraju mladi igrači.

– Samo u poslednjih godinu i po dana realizovali smo tri milionska transfera: Luković za pet miliona evra, Jović pre oko mesec dana u Leće  za milion, i Vukić u Al Džaziru – klub u vlasništvu vlasnika „City Football Group“ – takođe za milion. Uspeli smo da privučemo ozbiljne ljude i da postanemo prvaci Omladinske lige Srbije. Igrali smo Ligu šampiona za omladince. Da mi je neko rekao pre pet godina, kada sam došao u klub, da ćemo biti ispred Zvezde i Partizana u mlađim kategorijama, mislio bih da nije pri sebi. Ali evo, drugu godinu zaredom smo u samom vrhu. Prošle godine nam je Zvezda pobegla za tri boda, a i ove godine se borimo za vrh. Imamo oko 550 dece u mlađim kategorijama, sve selekcije su formirane, i već sada imamo 14 igrača rođenih 2005. i mlađe koji su nastupili za prvi tim – što nijedan drugi superligaš trenutno nema. Statistički, svrstani smo među 7–8 klubova na svetu koji najviše koriste mlade igrače. To nas i karakteriše – fanatičan rad, posvećenost i iskreno, možda je i dobro što nemamo finansijsku podršku, jer nas to tera da se borimo svakodnevno. Možda bismo se, da dobijamo sredstva, uljuljkali i izgubili tu energiju. Ovako, svake godine moramo da zaradimo kako bismo opstali.

Prodaja Miloša Lukovića u Strazbur za pet miliona evra bila je potvrda da je IMT-ov put ispravan, ali i otvaranje vrata za buduće velike poslove.

– Kada smo rekli da je cifra od pet miliona realna za Lukovića, mnogi su nam se smejali. Govorili su: „Gde ćete vi da napravite takav transfer, to su uspevali samo Zvezda i Partizan“. Mi smo ćutali i radili. Imali smo i veće ponude, od osam miliona iz Azije i od dva velika ruska kluba, ali kada je došla grupa koja drži Čelsi i Strazbur, nismo želeli da kočimo razvoj igrača. Gledali smo i marketinški, da jedan mali klub uspe tako nešto. Taj momenat kad je transfer završen, mi smo tu knjigu zatvorili. Odmah smo morali da tražimo novog Lukovića. Mi smo odavno ušli u taj proces i dobro znamo da su troškovi takmičenja u Super ligi ogromni. Putovanja, hoteli, plate igrača – nekada je to moglo da se razvlači, ali danas sve mora da bude isplaćeno tačno u roku, do petog u mesecu. Pritom, porezi su visoki, sve dažbine prema državi moramo redovno da izmirujemo, a istovremeno nastavljamo da ulažemo u klub, u infrastrukturu, u decu. Uloženo je zaista mnogo – rekao je Govedarica i dodao:

– Nakon Lukovića, nedugo zatim je otišao i Jović, pa Nigerijac koga smo prodali u tursku Super ligu, kao i Terzić u grčku Super ligu. To su manji transferi, ali oni nam omogućavaju stabilnost – da planiramo mesečni budžet i da klub funkcioniše bez zastoja. Veći transferi nam omogućavaju dugoročnije planiranje. Mi se ponašamo domaćinski – odredimo budžet i u okviru njega funkcionišemo sledeće dve do tri godine. Ako tada nemamo nove transfere, radimo na tome da ih u tom periodu stvorimo – razvijamo igrače, ulažemo u rad s decom, pravimo uslove da klub i dalje živi, raste i da deca imaju gde da se razvijaju. Mi smo zaista krenuli od nule. Naši prvi transferi bili su u domaće klubove – Mesarović u Radnički iz Niša, Kovač u Čukarički, Terzić u Partizan. Sve su to bili važni koraci. Lučić je prešao u Crvenu zvezdu, iako je tehnički bio njihov igrač. Kako smo rasli kao klub, paralelno smo gradili i jačali mlađe kategorije. Radili smo sve kvalitetnije sa decom, i rezultat toga su igrači koji su danas nosioci našeg seniorskog tima. Novičić i Luković su, recimo, direktno iz kadeta priključeni prvom timu – nisu nikada igrali za omladince. I odmah su pokazali da mogu da igraju na superligaškom nivou. I nije to samo slučaj s njima – još neke mlade igrače smo uspeli da izbacimo na taj način. Naravno, ne uspeju svi, to zavisi i od njih samih – mi ne možemo da igramo umesto njih. Naš posao je da ih prepoznamo, da im damo šansu i da radimo s njima više nego što je standardno. To bih možda i najbolje opisao kao – jednostavno radimo više, radimo posvećenije.

Upravo je Vasilije Novičič jedan od bisera kluba i srpskog fudbala, kao i kapiten Nikola Krstić. Štaviše, ne bi bilo nikakvo iznenađenje da ih vrlo brzo vidimo u nekom evropskom klubu.

– Svima je poznato da su Krstić i Novičić na radaru brojnih velikih evropskih klubova. Tu je i Popović – momak rođen 2005. godine, koji već ima preko 50 utakmica u Super ligi. Ako pogledate statistiku u svetskim razmerama, veoma je malo igrača te starosne dobi koji imaju toliku minutažu u seniorskom fudbalu. Mi se ozbiljno bavimo statistikom, jer nam ona mnogo znači – kako za prodaju igrača, tako i za njihovo dovođenje. Na primer, kada pogledamo najveće talente engleskih premijerligaša, vidimo da mnogi sa 22–23 godine još uvek nisu igrali pravi seniorski fudbal. Igraju u tzv. Premijer ligi 2, protiv svojih vršnjaka, ali kada dođe vreme za prelazak u prvi tim, imaju ozbiljne probleme s adaptacijom. Zato mi na to gledamo drugačije – svesni smo da možda nećemo uvek imati rezultate u mlađim kategorijama, ali procenjujemo koji igrači imaju potencijal da jednog dana igraju za reprezentaciju Srbije i njih guramo što ranije u seniorski tim. Svesno preuzimamo taj rizik, jer verujemo u dugoročni kvalitet i razvoj tih igrača.

Ta zavisnost od transfera stvara konstantan pritisak, ali je ujedno i motor koji pokreće ceo sistem. Svaka nedelja je novo dokazivanje.

– Apsolutno! Pritisak je uvek prisutan. Verujte mi, u sportu je sve pritisak. Treneri žive od vikenda do vikenda, a igrače ljudi ocenjuju samo na osnovu toga kako su odigrali poslednju, eventualno dve utakmice. Kad sam bio igrač, neko mi je to lepo rekao – i to me pratilo kroz celu karijeru. Danas je to još izraženije, jer su utakmice snimane iz svih uglova, sa 20–30 kamera, svaki detalj se vidi, svaka greška se uveća i skupo plati. Sve je dostupno javnosti, društvene mreže, komentari – svako ima mišljenje i to dodatno povećava pritisak. Isto važi i za nas u klubu – ocenjuje se kako smo doveli pojačanja, koliko napreduju deca, da li imamo rezultate – ističe Govedarica, te nastavlja:

– Ali postoji i mnogo faktora na koje ne možemo da utičemo. Recimo, Crvena zvezda ove godine nije imala sreće – Krunić dobije kartone protiv Pafosa i Zvezda ne prođe dalje. A svi znamo da bi sa njim verovatno prošli. I onda vam cela sezona stane u jednu utakmicu. Mnogo bi nam bilo lakše da sad liga ima mnogo bodova, pa da bude ono kao pre dve-tri sezone, Zvezda ide u Ligu šampiona, Partizan ide u kvalifikacije, sad kako je bio raspored ove godine u Ligu šampiona, ne znam TSC igra direktno ili Čukarički direktno igra Evropu. U tim uslovima se lakše posluje – evropski nastupi znače stabilan budžet, manje stresa, više mogućnosti da sačuvaš najtalentovanije igrače. Mi u IMT-u tačno znamo šta imamo. Imamo dva-tri momka koji su već sada reprezentativci i koje prate skauti najvećih klubova na svetu.  Ali rezultat je isključivo proizvod rada. Možemo mi pričati koliko hoćemo da smo sjajni, talentovani i predani, ali jedino rezultati govore. Naša deca su u vrhu, IMT igra Super ligu, a igramo možda i najatraktivniji fudbal u ligi. Zašto? Zato što težimo evropskom modelu. Ne igramo često striktno na rezultat – više gledamo kako da razvijemo igrače. I da, to nas ponekad košta bodova. Ali to je svesna politika kluba. Mi funkcionišemo tako jer verujemo da je to jedini ispravan put.

Dotakao se Govedarica i smanjenja Super lige i priznaje da IMT nije bio za to. Svoje viđenje objasnio je ovim rečima:

– Mi kao klub nismo podržavali smanjenje lige. Evo i zašto. Fantastično pratimo mlađe selekcije. Nedeljkovića, Mijatovića, Vukića, Lukovića, decu iz Partizana, Aleksića koji je otišao za 3,7 miliona… Znali smo ih sve. A oni su dobijali šansu upravo dok je liga brojala 16 klubova. Tada je bilo više prostora za razvoj. Čak smo u tom formatu postigli maksimum – imali smo pet timova u Evropi, od toga dva u Ligi šampiona. Ja lično i dalje smatram da je smanjenje lige loša odluka. Mi smo isključivo razvojna liga. I ako se svi fokusiraju na razvoj samo jednog ili dva igrača, a ne daju šansu većem broju dece, to po meni nema smisla. Jer ako ne razvijamo zbog dece i njihove budućnosti, već samo da ispunimo neko pravilo, onda smo promašili suštinu. Realnost je da većina naših klubova nema velike sponzore, niti prihode od ulaznica, TV prava ili marketinga kao što ih imaju klubovi u inostranstvu. Mi nemamo neke sponzore zato što 90 odsto prihoda svetskih klubova ide od prodaje karata, od prodaje ulaznica, od sponzorskih ugovora, od TV prava. A kod nas je 90 odsto klubova živi isključivo od prodaje igrača. A da budemo iskreni – ne možeš iz Srbije da prodaš igrača od 24–25 godina za ozbiljan novac. To se ne dešava. Igrače od 16, 17, 18, 19 godina – to je ta starosna grupa koja donosi prihode, koja se prati, i koja sutra vraća novac nazad u sistem, u budžet,  gde će se napraviti bolnica, gde će se napraviti put, gde će se kupiti magnetna rezonanca. Ja tako na to gledam, gde će dobiti i policajac, i vojnik, i i medicinski radnik, i profesor koji su u stvari stub ovog društva. Oni će dobiti novac od od IMT-a koji je prodao igrača, gde će se platiti porez, od Spartaka iz Subotice, od Kragujevca koji u poslednje vreme dobro radi, od TSC-a. Ne računamo Zvezdu i Partizan, oni su stvarno giganti godinama, i Vojvodina tu sa njima. Čukarički radi strašno, Voždovac takođe. Ali ostatak lige – klubovi koji razvijaju mlade – došli su u situaciju da se bore za preživljavanje, upravo jer je liga skraćena. Iskreno, ove godine i kvalitet fudbala je opao. Svi se plaše – već od petog, šestog kola igra se kao da je poslednje. Defanzivno, zatvoreno. Prošle godine smo gledali utakmice pune golova, akcije, otvorenog fudbala. Odluka je doneta i mi je moramo poštovati. Kao sportski direktor, ne govorim ovo ni u ime kluba – jer postoji hijerarhija i ljudi iznad mene – već govorim lično. Smatram da broj klubova – 12, 14 ili 16 – nije presudan. Ključna stvar je da znamo ko smo. Mi smo razvojna liga. Zvezda i Partizan će i dalje biti premoćni, bez obzira na broj timova u ligi. Možda se u budućnosti, kroz privatizaciju, pojave ljudi koji mogu da ulože ogromna sredstva i naprave konkurenciju. Ali dok se to ne desi, svi mi ostali moramo da radimo kroz škole fudbala, da razvijamo igrače, i od njihove prodaje da živimo. To je realnost.

Iako trenutno kao domaćini igraju u Loznici, san o stadionu na Novom Beogradu i dalje živi. Govedarica veruje da je to ključno za povratak lokalne publike.

– IMT je klub lokalnog karaktera. U poslednjih pet utakmica koje smo igrali ovde, dok smo još bili u Prvoj ligi, ljudi su nas gledali iza žice – jer stadion jednostavno nije mogao da primi sve koji su želeli da prisustvuju. Nadamo se da ćemo uskoro uspeti da završimo stadion makar u skladu sa minimalnim uslovima i propozicijama koje propisuje Super liga Srbije – kapaciteta za 2.000 ili 3.000 gledalaca, sa pratećom infrastrukturom. To neće ostati ni meni, ni ljudima koji su sada ovde – to će ostati gradu Beogradu, zajednici, i generacijama koje dolaze. Mi smo ponosni na sve što smo uradili u proteklih osam godina – podigli smo klub praktično iz pepela i izgradili sve što danas postoji. I nastavljamo da gradimo, jer verujemo u ono što radimo – rekao je Govedarica koji se dotakao i činjenice da IMT, koji je domaćin u Loznici, deluje kao da svaki meč igra u gostima:

– Meni to uopšte ne pada teško. Često čujem komentar: „IMT nema navijače.“ Ali kad odemo da igramo u Kruševcu ili Nišu, tamo je više roditelja na tribinama nego stvarnih ljubitelja fudbala. Isti je muk. Ljudi kod nas prate, Zvezdu, Partizan, eventualno Vojvodinu – kad oni dođu, onda i publika dođe. Radnički iz Kragujevca nešto pokušava, Novi Pazar ima zaista fantastičnu publiku, i tu se priča završava. Jednostavno, ljudi su izgubili naviku da dolaze na domaće utakmice. Nema tog masovnog prisustva, i iskreno – mene to ne pogađa. Ne obazirem se na to. Igrao sam 16 godina u Čukaričkom, i isto nikada nismo imali navijače na tribinama, osim kada dođu Zvezda ili Partizan. Tako da ne mislim da je to sada neka ogromna prednost ili nedostatak. Čak mislim da Novi Pazar često ima bolje rezultate kad nema publike, nego kad je stadion pun – iako je atmosfera tamo zaista fantastična, prava fudbalska. Ali ono što pravi razliku su druge stvari: regularnost, dobro suđenje, kvalitetni tereni. Publika jeste šminka – lepa, daje atmosferu, doprinosi da se peva, da se doživi stadion kao događaj. I to jeste važno – ali ne presudno. Možda može da utiče na nekog mlađeg igrača, ali oni koji imaju 100, 150, 200 utakmica u nogama, oni su potpuno imuni na to. Isključe sve sa strane – ni ne čuješ to kad si unutra u igri.

Nadovezao se Govedarica na ove svoje reči, te istakao da bi povratak navijača na tribine doprineo i većoj popularnosti Super lige Srbije.

– Obezbeđeni su dobri tereni, stabilno finansiranje, imamo ozbiljnog generalnog sponzora, VAR je uveden, suđenje je znatno regularnije. Milina je gledati utakmicu danas, lopta ide brzo, tereni su zeleni i kvalitetni, sve izgleda ozbiljnije. To su stvari koje moramo da cenimo. Kažu da je neizvesnost ključan faktor u sportu, ali realno – teško da ćemo je imati u narednim godinama. Crvena zvezda je, ulascima u Ligu šampiona i nerealnim transferima, finansijski otišla daleko ispred svih. Imaju školu koja već sada pravi buduće reprezentativce. Naravno, i Partizan tu ne zaostaje mnogo. Pojavljuju se i igrači iz naše škole koji će, verujem, vrlo brzo takođe nositi dres Srbije. Mislim da smo svi na dobrom putu. Ali ono što će biti najteže – jeste da se publika vrati na tribine. Kragujevac je uspeo da povrati publiku dok se borio za Evropu, stadion im je bio pun. Slavko to tamo odlično vodi i podigao je klub. Ipak, treba iskreno reći, to je proces – poručio je Govedarica i nastavio:

– Da li ljudi iz klubova treba više da se potrude? Verovatno. Ali to je i sociološko pitanje. Navike su se promenile. Ljudi više vremena provode kod kuće, ispred televizora. I realno, nije lako boriti se sa atrakcijom Premijer lige – i ja, kao i svi, volim da gledam Arsenal – Mančester Siti. Mađioničari! A teško je očekivati da neko u isto vreme bira da gleda Radnički iz Kragujevca protiv Spartaka. Ipak, zanimljivo je da statistike pokazuju da je Super liga Srbije gledanija na Areni od mnogih evropskih liga. To nam nešto govori – ljudi žele naš fudbal, ali žele i komfor. Možda treba da im damo više: bolji stadionski uslovi, semafori sa usporenim snimcima, mesta gde mogu da pojedu nešto, gde im je toplo, prijatno. Možda čak i pivo da se uvede, kao što je dozvoljeno svuda u svetu. Mislim da je to ono što nam svima fali – da dođemo na stadion, da zagrliš komšiju, da popričaš sa nekim. Postali smo robovi telefona i ekrana. Stadion bi trebalo da bude mesto gde se izrazi emocija, gde se izbaci stres. Da se dereš, da navijaš, da se isprazniš, pa da lakše ideš kući. To je ono što fudbal treba da bude – više od igre. Druženje, energija, zajedništvo. Meni lično to mnogo znači, i verujem da bi značilo i drugima, samo da se ponovo stvori ta navika.

Ističe sportski direktor Traktorista i da je klub mogao i morao bolje na startu ove sezone.

– Što se rezultata tiče, naravno, uvek može bolje. Svesni smo toga. Ali mi imamo jasnu filozofiju i držimo se nje: želimo da igramo napadački fudbal i da razvijamo igrače. Dosta pažnje posvećujemo i statističkim parametrima. Puno radimo na tome da dostignemo fizički nivo evropskih timova, posebno kada govorimo o intenzitetu igre, zoni sprinta, polusprinta i ukupnoj dinamici trčanja. Možda ne možemo da pariramo najvećim svetskim ekipama u tehničko-taktičkom smislu — oni biraju najbolje od osam milijardi ljudi na planeti. Ali u trkačkom segmentu, tu možemo da budemo konkurentni. Trenutno još nismo na tom nivou i verujem da se to delimično odražava i na naše rezultate. S druge strane, veoma sam zadovoljan razvojem mladih igrača. To mi je posebno važno. Meni je lično najbolji pokazatelj da radimo dobar posao to što je loža puna skauta iz najvećih evropskih klubova. To znači da neko vidi kvalitet. Sad je na nama da te dobre stvari ispratimo i rezultatima.

Za kraj, dotakao se i toga gde vidi IMT za nekih tri do pet godina.

– Mi ovo gledamo kao svoj posao na dugi rok — kao životni poziv. Posvetili smo se radu i razvoju kluba sa idejom da ćemo biti tu i za 30 godina, i posle toga. Svaki pedalj zemlje, svaki deo kluba, gledamo kao svoje. Smejali su nam se kada smo rekli da ćemo ući u Super ligu, smejali su nam se kada smo to i ostvarili. Smejali su nam se kada smo najavili da ćemo prodati igrača za pet miliona evra, a sada opet – smeju se kada kažemo da želimo da igramo Evropu. Ali to su naši ciljevi i mi na tome radimo fanatično. Naš drugi veliki cilj je da školu fudbala izjednačimo sa školama Zvezde, Partizana i Vojvodine. Da li je to realno? Vreme će pokazati. Mi ćemo svoje rezultate meriti u ciklusima od četiri ili osam godina, kao da gledamo olimpijske cikluse. I verujemo da ćemo biti tu gde želimo, jer mi nemamo drugi put osim da gradimo, radimo i verujemo.

Nikola Krstić: Mi smo velika porodica i ginemo jedni za druge, to je naša najveća snaga

Kapiten i jedan od ključnih igrača tima, Nikola Krstić, jedan je od igrača koje je Govedarica pominjao tokom razgovora. Krstić je za sajt Super lige priznao da ekipa nije zadovoljna postignutim i ističe da je bilo prostora za mnogo bolji bodovni saldo.

– Timski nisam zadovoljan kako smo počeli. Bilo je utakmica, poput onih protiv Napretka, Javora i Surdulice, gde smo sigurno morali da pobedimo. To su bodovi koji nam sada nedostaju. Individualno je korektno, ali svestan sam da mogu i moram dosta bolje. Pobeda protiv Spartaka bi nam značila mnogo, ne samo zbog bodova, već i zbog morala cele ekipe i generalno stanja na tabeli. To je meč koji može da nam da vetar u leđa za nastavak prvenstva.

Kao vođa tima na terenu, Krstić nosi kapitensku traku sa velikom odgovornošću.

– To je pre svega velika čast i potvrda da mi uprava kluba veruje. Ta traka me obavezuje da se dokazujem na terenu na svakoj utakmici.

Prošla sezona bila je izuzetno uspešna za njega, krunisana sa šest golova i pozivom u mladu reprezentaciju. Ove sezone još uvek čeka na prvi pogodak, ali ne gubi optimizam.

– Nadam se da će uskoro krenuti. Verujem da će, kad dam taj prvi gol, sve doći na svoje mesto. Prošle sezone sam postigao i lep gol protiv Partizana, a posle pauze nas čeka gostovanje Crvenoj zvezdi. Voleo bih da se upišem u strelce i na tom meču, prošle sezone sam promašio dobru šansu, vreme je da se to ispravi – kaže Krstić kroz osmeh.

Za kraj, kapiten ističe da je najveća snaga IMT-a zajedništvo i atmosfera koja vlada u svlačionici.

– Mi smo jedna velika porodica. Svi ginemo jedni za druge na terenu. Samo tako, kao tim, možemo da napredujemo, prebrodimo težak period i ostvarimo ciljeve koje smo postavili – zaključio je Nikola Krstić.