Super liga Srbije

Izvor: Zajednica

Kada se pomene fudbal u Lazarevom gradu, prva asocijacija je Napredak. Ipak, klub bogate tradicije trenutno prolazi kroz turbulentan period, rezultatski je na poslednjem mestu Super lige Srbije sa samo 12 bodova!

Predsednik kluba Miloš Nenezić, u opširnom i iskrenom razgovoru za sajt Super lige i rubriku „Klub u fokusu“, ističe da ne beži od odgovornosti, ali i ukazuje na sistemske probleme koji koče ne samo Napredak, već i ceo sport u unutrašnjosti Srbije.

Priču otvaramo aktuelnom temom o ostavci, koja nije samo puka priča, već, prema rečima našeg sagovornika, neminovnost. Na pitanje da li niko nije hteo da preuzme klub nakon što je ponudio povlačenje, Nenezić je direktan:

– Nisam ja to samo ponudio, ja insistiram na ostavci. Ne mogu više da izađem na kraj, a zašto? Zato što, da ne zvuči pretenciozno, nema ko da brine o klubu. Danas je najteže nabaviti novac. Pod dva, treba te pare usmeriti tamo gde stvarno treba da idu. I pod tri, mora se voditi računa o organizaciji kluba. Ne samo o prvom timu, već o funkcionisanju, mlađim kategorijama… A ovo prvo – naći i odvojiti pare – za kruševačke privrednike je tabu tema. Ne daj Bože da se desi da neko da novac za sport, kulturu ili nešto slično.

Ključno pitanje je kako promeniti takvu klimu. Nenezić smatra da rešenje mora doći sa vrha, ali ne krije razočaranje lokalnom zajednicom.

– To moramo menjati na nacionalnom nivou. Prvo moramo da menjamo svest, što je najteži i dugoročan proces, ali u poslednje vreme ima naznaka toga. Sve više ljudi prepoznaje ideju jačanja Srbije, srpstva, mladosti, sporta i zdravih stvari, i sa te strane sam optimista. Ono što me čini rezigniranim jeste stav mojih kolega privrednika, njima je praktično zmija u džepu, odnosno na računima. Interesuje ih samo kada treba svoje dete ili nekog prijatelja da ubace u neki sport; tada zovu i sve traže, a ništa ne obećavaju. Kada treba pomoći sportu generalno – ne pričam ovde samo o fudbalu i Napretku, već o sportu u Kruševcu i Srbiji – ponašaju se totalno nezainteresovano. Kao da ne razmišljaju da treba da bude lepo i ljudima u okruženju, da ne možeš biti srećan ako drugi nisu, ili da bar malo vratiš zajednici iz koje si uzeo. Ako ništa drugo, da razmišljaš o svom potomstvu i ko će o njemu voditi računa kad ostariš.

Beton, šljunak i povrede na atletskoj stazi

Upravo je nedostatak trenažnih uslova ono što Nenezić vidi kao gorući problem koji dovodi do povreda igrača.

– U Kruševcu postoji samo jedan teren sa pravom travom, i to je taj Napretkov. Imamo veštačke terene protiv kojih sam svojevremeno bio, a sad se pokazalo da nisu baš dobri. Imamo atletski stadion na kome treniraju fudbaleri. Naravno da dolazi do povreda jer atletski stadion nema istu podlogu kao fudbalski. Svi će reći: „Jeste razmaženi, nekad se igralo na betonu i šljunku“. Jeste, tačno, ali to je bilo pre 50 godina. Sad su drugi uslovi. Možda su fudbaleri mekani, ali činjenica je da to nije dobro i da je neophodno obezbediti infrastrukturu.

Na pitanje da li postoji ideja za poboljšanje, Nenezić iznosi podatke koji oslikavaju paradoksalnu situaciju u kojoj se klub nalazi – umesto da grad pomaže superligaša, superligaš ulaže u grad.

– Imamo, mi dajemo taj primer permanentno. Fudbalski klub Napredak i Kruševac, odnosno Trajal, permanentno dajemo taj primer. Ali kaži ti meni, koliko je to logično, da kažem nenormalno, da FK Napredak ili koga god izmolim od privrednika da pomogne, da unapređuje gradsku strukturu Kruševca. Odnosno da FK Napredak gleda da sebe ojača. Evo jednim delom sigurno nam je ovo mesto na tabeli i rezultat toga što smo ulagali u gradsku infrastrukturu, a nismo ulagali u fudbalere i jačanje samog sebe. I stadion smo kompletno mi obnovili. Mi dobijamo od grada na godišnjem nivou 15 miliona dinara. Svake godine, zbog toga što ne želimo takvu malu cifru, da kažemo da su nam nešto ovaj dali za ovo, damo za neki infrastrukturni objekat u Kruševcu. Koji nije povezan direktno sa fudbalskim klubom Napredak. Sam Kruševac, isto za sport ne čini skoro ništa. Hvala Bogu da i dalje ima entuzijasta, ljudi koji su u sportu i kojima je stalo i koji stvarno vuku i za atletiku i za odbojku i za rukomet i za karate i za fudbal. Inače bez toga bismo propali.

Analizirajući dalje sportsku sliku grada, Nenezić iznosi zapanjujuće brojke o nesrazmeri između broja klubova, dece i budžeta.

– U Kruševcu ukupno ima 66 klubova u svim sportovima. Do pre dve godine, samo je Napredak bio u najvišem rangu. Budžet opštine za sva ta 66 kluba je 80 miliona dinara godišnje. Kad oduzmem Napredak, to je milion dinara po klubu. To nije dovoljno ni za platu sekretara kluba, o čemu mi pričamo? Nemaju gde da treniraju; tekvondo trenira u školskom hodniku. A šta je pozitivno iznenađujuće? U gradu od 120.000 stanovnika, imate 10.000 zvanično registrovane dece ispod 18 godina u tim klubovima! To znači da je ovo sportski grad, ali privrednici to ne prepoznaju.

Na konstataciju da je Napredak na začelju i da preti ispadanje, te da li se nekome upalio alarm, Nenezić je jasan – zabrinut je samo jedan čovek.

– Samo Bratislava Gašića. Kad se on bude dekuražirao – a ne znam šta mu je jer ga entuzijazam ne popušta već 12 godina – mi ćemo biti kasaba, ne samo za sport, nego uopšte za život. Animirali smo neke ljude, uključili su se direktori Vodovoda i komunalnog, ali to su niži nivoi. Mora se rešavati sistemski. Slična situacija je u skoro svim gradovima, izuzev možda Novog Pazara gde narod živi za fudbal, ili Kragujevca. Skoro svi gradovi su u kolapsu sporta. A onda se čudimo što je izgubila košarkaška reprezentacija, što su izgubile rukometašice, što nam je fudbal tu gde jeste.

Apsurd zimskog prelaznog roka

Vraćajući se na fudbalske teme, predsednik Napretka ukazuje na veliku nelogičnost u kalendaru takmičenja koja direktno pogađa klubove u pripremi za prolećni deo sezone.

– Ono što nije logično je prelazni rok. Ove godine počinje 16. januara. Prvenstvo se završava krajem decembra, a onda do 16. šta radimo? Slavimo Novu godinu? Zašto rok ne počne odmah po završetku prvenstva? Ako je prvo kolo nastavka 31. januara, a pripreme traju bar 10-15 dana, mi unazad dolazimo do toga da pripreme moraju početi oko 9. januara. ‘Ajde sad da idemo unazad od 31. Znači treba nedelju dana najmanje aklimatizacije na naše uslove. Znači već smo u 24. Pre toga treba nekoliko dana da se vrate ovaj da odu ljudi kući, bar dan-dva i tada. I da se aklimatizuju jer tog 24. se igra neka prijateljska pripremna utakmica. Znači ‘ajde da da ne preteramo, da uzmemo minimum, da bude pet dana. To znači već smo u 19. Unazad 10 dana minimalnih priprema, to je 9. A prelazni rok počinje tek 16. januara! To znači da nema šanse da kompletna ekipa ode na pripreme. Pripremaš tim koji posle neće igrati, jer će doći novi ljudi. Bune se standardni prvotimci, klubovi se snalaze sa predugovorima… Prelazni rok traje do 15. februara, a mi već igramo prvenstvo. Niko ne daje logično objašnjenje za ovo. Da l’ se niko ne bavi time, da l’ niko ne razmišlja ili ima nekih ovaj ideja tu u koje ja nisam upućen, kažem možda ima nekog stvarno logičnog objašnjenja, ali jednostavno mi ga već nekoliko sezona ne vidimo. I ko god da ukazujemo na to izgleda da ne vredi, niko ne ovaj ne daje ni objašnjenje da kaže bar: „E ljudi, bre, to je zbog toga i toga.“ Možda, kažem, ima neko objašnjenje. Meni stvarno nije logično bre. To se posle odražava i na timove koji igraju Evropu.

Projekat „Try All Sport“: Milion evra za kruševački sport

Uprkos problemima, ponosno ističe uspeh projekta „Try All Sport“ koji je finansirao druge sportove u gradu, što je rezultiralo velikim uspesima.

– Mi ove godine, posle dve godine rada, imamo značajne rezultate. Napredak je prednjačio zajedno sa Trajal korporacijom, iako je i fudbalski klub dao svoj doprinos. Rukometašice su u Super ligi, a više klubova je napredovalo u svojim rangovima. Fudbalerke su ušle u ligu pa ispale, ali sada rade sistematski i očekujemo napredak. Košarkašice i odbojkašice su ostvarile najveći uspeh u istoriji kruševačke odbojke ulaskom u drugu ligu. Košarkaši Kruševca takođe su napredovali. Imamo omladinsku balkansku prvakinju u skoku u vis, uspešne tekvondiste, juniorskog bokserskog prvaka Balkana i karatiste koji ostvaruju rezultate gde god se pojave. Ojačali smo celu sportsku priču kroz projekat „Try All Sport“ u okviru koga smo pre dve godine opredelili milion evra za kruševačke sportiste van fudbala. Rezultati su vidljivi. Prvo smo formirali tim od sedam ljudi iz Kruševca koji dobro poznaju sport i objektivno procenjuju potrebe klubova. Zatim smo svih 66 klubova pozvali da dostave biznis plan sa dve ključne tačke: planom za seniorsku ekipu — kako mogu da napreduju i budu stabilni — i planom za razvoj omladinskih kategorija. Ukupno je 36 klubova apliciralo, a 22 projekta smo odobrili. Klubovi su najpre slali biznis planove, potom ih branili pred komisijom, uz našu tehničku pomoć kada je trebalo. Sredstva su dodeljena onima čiji su projekti bili kvalitetni, i to u iznosima značajno manjim od onih u fudbalu.

Finansije „pod konac“, ali rezultati trpe

Govoreći o trenutnoj situaciji u Napretku, Nenezić naglašava finansijsku disciplinu koja je retkost u srpskom fudbalu, ali priznaje da je sportski sektor platio cenu.

– I da vam kažem, situacija je nažalost bila katastrofalna, ali danas je u najboljem mogućem stanju. Marko Mišković je kao predsednik pre mene pet godina sportski sredio klub i stabilizovao ga u Super ligi. Istina, ispao je jednu godinu, ali se odmah zatim vratio i igrački je sve postavio perfektno. Kasnije sam ja bio Marku potpredsednik, a sada je on potpredsednik kod mene. Dakle, nije otišao iz kluba, kako mnogi misle; zvanično je potpredsednik i praktično glavni operativac. Ja sam više zadužen za finansijski i administrativni deo. Sredili smo dokumentaciju, vratili i otplatili sve što je godinama bilo nesređeno, postavili sve na čvrste osnove i ispravno protokololisali. Sve obaveze plaćamo na vreme — ne samo komunalije, već i plate, poreze i doprinose. U poslednjih pet godina Fudbalski klub Napredak je platio 400 miliona dinara poreza i doprinosa. Radimo potpuno „by the book“: sav novac je legalan, evidentiran, ulazi na račun i isplaćuje se isključivo po ugovorima.

Uprkos finansijskoj stabilnosti, rezultati su izostali, a Nenezić priznaje da je uprava svesno rizikovala oslanjajući se na domaće snage.

– Kada smo ovog leta sve sredili i obezbedili finansije, potpisali ugovore sa sponzorima i rešili onih stalnih „ukletih“ 16 miliona dinara koji su nam uvek falili, došli smo do problema — paradoksalno, iz najbolje namere. Malo smo se, metaforički rečeno, „kockali“, ne u smislu kladionice, jer klub se time ne bavi. Pošto imamo isključivo domaće igrače i želimo da pokažemo da Srbija može da ima kvalitetan fudbal i sport, oslonili smo se i na domaće trenere, uključujući i trenere mlađih kategorija. Imali smo mladog trenera koji je upravo završio UEFA PRO licencu i verovali smo da može da napravi iskorak sa ekipom. Falilo je veoma malo. Iskreno, krivica je i na nama, upravi. Mislili smo da može samostalno da iznese sve, pa se nismo uplitali u stručni rad, kao što uopšte retko intervenišemo — dajemo veliku slobodu trenerima i igračima i treneri kod nas teško bivaju smenjeni jer im stalno dajemo šansu. Ovoga puta smo mislili da je sve pod kontrolom, ali je trebalo da mu kao mladom treneru pomognemo i više se uključimo. Verujem da bismo tada uspeli. Ovako smo došli u lošu situaciju. Kasnije je došao Batak, ali i njemu dajemo šansu. Imaće i naredne dve utakmice, protiv Partizana i Kragujevca. Ako osvoji šest bodova, biće to dobar povratak. Ako ne, razmotrićemo šta dalje. Te dve utakmice su ključne — od njih mnogo zavisi i za trenera, i za igrače, i za klub. Ipak, posle toga ostaje još mnogo da se igra: deset kola do kraja, pa još sedam u plej-autu. To su utakmice u kojima svaki bod vredi duplo. A kako trenutno stoje stvari na tabeli, prvih pet utakmica posle zimskog prelaznog roka biće upravo takve — direktne i presudne.

Poverenje u Bataka

Iako rezultati nisu sjajni, poverenje u trenera Radoslava Bataka i dalje postoji, delom i zbog objektivnih okolnosti.

– Da nismo imali visoko mišljenje o Bataku, ne bismo ga ni angažovali. To mišljenje i dalje zadržavamo. Deluje i da raspored na početku nije bio u njegovu korist. Da u njega ne verujemo, raskinuli bismo ugovor, ali verujemo i u trenera i u tim, ma kako situacija trenutno izgledala. Smatramo da nam se mnogo toga skupilo — i kod Milana Nikolića i kod Bataka, posebno kod Milana. Što se suđenja tiče, moram da istaknem da postoji napredak i dobra namera. U poređenju s prethodnim sezonama, situacija je bolja. Ali, kada vam u prvoj utakmici sezone, u drugom minutu, sudija pokaže crveni karton — kakav je to signal? To nam se ponavlja iz sezone u sezonu; ove godine u drugom minutu, prošle u šezdesetom.

O Bataku dodatno kaže:

– Ono što ide u prilog Bataku jeste to što je retko koju utakmicu mogao da vodi sa kompletnim timom zbog brojnih povreda. Te povrede su posledica loših priprema, jer smo imali katastrofalnog kondicionog trenera koji je bio izbor tadašnjeg trenera. To je jedna od stvari koje ćemo definitivno morati da promenimo. Dajemo trenerima možda i preveliku slobodu — sami biraju saradnike, a mi se ne mešamo, osim u finansijskom delu gde im postavimo budžet i oni ga rasporede. Ovde je očigledno napravljena greška; pripreme nisu bile dobre i povrede su bile neizbežne. S druge strane, Batak je u klubu već dovoljno dugo da je imao dve mini-pripreme i morao je i taj segment da kontroliše. Sada sve gledamo objektivno, bez emocija, ali i dalje zadržavamo simpatije prema domaćim igračima i domaćim trenerima, kao i prema svakome ko dođe u klub. Kada nekoga angažujemo, prethodno ga dobro proverimo; ako pogrešimo, pogrešili smo, ali nastavljamo da radimo i pokušavamo da stvari popravimo.

Srpski „Atletik Bilbao“ i omladinska škola

Napredak je specifičan po tome što se oslanja na domaće igrače, što Nenezić vidi kao nužnost za razvoj srpskog fudbala.

– Stiče se utisak da bi nekoliko kvalitetnih stranaca značajno doprinelo klubu — i Napretku i svakom drugom timu. Ali mi smo se, kao prva srpska prestonica, opredelili da pokažemo da Srbija može da stvara sopstvene igrače. Sa strancima uvek postoje dodatni aspekti i interesi, bez potrebe da ulazim u detalje. Naš cilj je da razvijamo omladinske škole, jer one moraju postati profesionalnije. Čak se i seniorskim fudbalom u Srbiji mnogi bave gotovo amaterski. Zvezda je najprofesionalnija i najdalje je otišla, ali i tu ima prostora za napredak, a o ostalim klubovima da ne govorimo — posebno o onima iz unutrašnjosti koji se bukvalno bore za opstanak. U nekim sredinama je pravo čudo uopšte održati klub. Zamislite samo kako izgleda praviti tim u Surdulici. Zamislite mladog igrača od 22 ili 23 godine koji treba da živi tamo. Svaka čast ljudima koji uspevaju da održe takve klubove i da u tim okolnostima naprave bilo kakav rezultat. Naravno, Surdulica je samo jedan primer — ima ih više.

Poseban fokus je na mladim igračima poput Miladinovića, čiji je razvoj Nenezić detaljno opisao kroz retrospektivu prethodnih sezona i trenera.

– Mi smo taj „led“ probili sa Đekovićem pre nekoliko godina. Sećate se utakmice na JNA protiv Partizana koju smo odigrali 0:0 — tada je on briljirao. Nažalost, trenerima često treba dodatni podsticaj da bi dali šansu mladom igraču, bez obzira na pravilo o bonusima, za koje iskreno nisam pobornik. Ako mladi igrač vredi, svaki trener će ga sam postaviti u tim. Počeli smo to sa Đekovićem, gde je tadašnji trener Ivan prepoznao njegov potencijal, uz samo mali mig. Zatim je Gaćinović, pomalo primoran situacijom, ubacio Balevića u utakmici protiv Radnika, koju smo izgubili, a posle koje je podneo ostavku — ne zbog Balevića, koji je odigrao odlično, već zato što je to bila još jedna u nizu utakmica u kojoj mu igrači nisu ispunili zahteve. Iako smo se dve večeri ranije dogovorili o potpisivanju ugovora na tri godine, jednostavno je pukao jer nije dobio reakciju tima kakvu je očekivao. Ali smo iz te utakmice dobili Balevića. U plej-ofu, pošto smo već obezbedili plasman i nismo mogli da uhvatimo ekipe ispred sebe — Mladost nam je bežala pet bodova, šesti tim već osam do deset — odlučili smo da rešimo status sedmorice standardnih igrača kojima je isticao ugovor. Pozvali smo ih da produže ugovore odmah ili da napuste klub, uz potpuno izmirenje obaveza do kraja plej-ofa. Svi su došli, potpisali raskide i otišli. Jedino se golman Vlada Arsić kasnije vratio. Tada smo ceo plej-of igrali sa omladincima. Gubili smo 4:0, 5:0, 6:0, a jedino smo s Partizanom igrali 3:3. Ali smo zato dobili Miladinovića, Mihajlovića, učvrstili Balevića i izbacili niz novih klinaca koji su se tada afirmisali. Batak je prepoznao tu priču, i Miladinovića i Mihajlovića, delom zato što su zaslužili, a delom i zbog velikog broja povreda. Đeković je u međuvremenu otišao u Emirate, pa se otvorio prostor. Batak, kao trener koji posebno zna da organizuje odbranu, uočio je njihov potencijal. Siguran sam da vidi veliko u Mihajloviću, koji igra sličnu poziciju i već je bio u omladinskoj reprezentaciji. Miladinović dolazi iz fudbalske porodice, i otac mu je bio ozbiljan igrač. Bojan je i dalje prisutan, više u Trajalu nego u Napretku, ali jasno je da „krv nije voda“ i da je i dalje uključen i prati fudbal.

Partizan, Zvezda i „pijaca“ za dokazivanje

Osvrnuo se i na duele sa „večitim rivalima“ i nedavni težak poraz od Partizana, ekipe koju su Čarapani znali i te kako da namuče u sezonama iza nas.

– Nije bilo namerno nikad, iskreno. Sa Partizanom imamo izuzetno korektnu saradnju, i sa prethodnom i sa sadašnjom upravom. Naravno, svako se bori za svoj klub, ali među nama nikada nije bilo natezanja ili nesuglasica. Uvek se sportski čestita posle utakmice — i kada su oni gubili od nas i kada su nas pobedili 7:2. To je fer-plej i tako treba da bude. Taj rezultat 7:2 sada je dodatni motiv našim igračima da se pokažu u boljem svetlu. Utakmica je bila čudna — jednostavno se desi dan kada sve što ide ka mreži završi u mreži, a nama ništa ne ulazi. Da se desilo pre deset dana, izgledalo bi kao potpuni potop, ali posle te utakmice smo samo rekli: „Izgubili smo, idemo dalje.“ Sigurno je da utakmice protiv Partizana i Zvezde za igrače predstavljaju poseban izazov. Ne bi trebalo da je tako, jer bi svaka utakmica morala da bude motiv, ali realno — mnogi žele da se dokažu baš protiv ta dva kluba. Tu se, što se kaže, „otvara pijaca“, tu se uzimaju titule, tu se vrednuju bodovi. Uzmeš bod Zvezdi ili Partizanu i slavi se mesec dana, a onda se u istom periodu izgube četiri utakmice protiv drugih klubova. To je naša realnost.

Budućnost kluba: Odlazak je realnost

Iako Napredak čeka grčevita borba za opstanak, Nenezić je miran.

– Unazad nekoliko godina pokazali smo kontinuitet — ovo nam je deseta uzastopna sezona u Super ligi, pa ne vidim razlog da ne bude i jedanaesta. Dok sam u klubu, radiću sve da to obezbedim, ali iskreno se nadam da od Nove godine više neću biti tamo. Ne brine me toliko plasman. Rezultat me nikada nije plašio. Podsetiću: postao sam predsednik u sezoni sa 20 klubova, kada je šest ispadalo direktno, i to u 11. kolu kada je Napredak imao svega četiri boda. Tada smo uspeli da izborimo opstanak i završimo kao jedanaesti. Dakle, ni sada situacija nije nerešiva. Ono što jeste problem su finansije. Izdržaćemo do Nove godine, ali posle toga, iskreno, više nema sredstava — bar ne s moje strane. A ako ne mogu da obezbedim novac za klub, i uz to sam poslednji na tabeli, onda nemam razlog da ostanem predsednik.

Kada je u pitanju naslednik, kaže da se on ne pita.

– Ja sebe nisam doveo; bukvalno sam bio pozvan i prihvatio sam iz volje, kao dobrovoljac. Tako sebe i doživljavam — menadžer, radnik, na svim mojim pozicijama, znam šta mogu, a šta ne mogu. Već sam ranije rekao da postoje stvari koje ne mogu, što se sada, nažalost, pokazuje. Ako bi trebalo ulagati dodatna sredstva, to bi trebalo da odluči neko drugi, ja o tome nisam razmišljao. Kada sam prvi put dao ostavku, zaposleni su me vratili. Sportisti grada Kruševca čak su snimili spot i podneli zahtev gradonačelniku i MUP-u, legalno prijavili štrajk, blokirali ulicu od stadiona do opštine, sve pre početka zvaničnih štrajkova. Mislim da je ta priča sada već prošla i da bi dalje eskalirala samo nepotrebno. Ne vidim sebe da mogu više da povučem stvari samostalno. Napredak je mnogo važniji od mene, a ja sam tu samo da pomognem koliko mogu. Ovo mi je prvi put da sam u toj ulozi; ranije sam bio kod Marka, unazad 20 godina. Možda je i slučajnost što mi je kuća 100 metara od stadiona, pa su me ljudi često zvali da preuzmem odgovornost. Pre dvadeset godina navijači su čak došli ispred moje kuće i skandirali da me postave za predsednika kluba. Tad bih imao više navijača nego sada, ali to je bila lepa anegdota.

Sistem takmičenja i budućnost fudbala

O formatu Super lige i potrebama modernog fudbala kaže:

– Taj sistem je prilično dobar i moram pohvaliti poslednje napore, iako još nije idealan. Vidljiv je napredak, iako se greške i dalje dešavaju. Važno je biti objektivan — pristrasnost sudija ne može se potpuno eliminisati, to je ljudska priroda, ali treba je smanjiti i težiti objektivnosti. Najvažnije je da se posvetimo stvaranju infrastrukture i profesionalizmu. To podrazumeva angažovanje skauta, brigu o mladim i starijim igračima, praćenje njihovih treninga, ishrane, ponašanja i edukacije. Klubovi bi trebali imati niz službi, poput pedagoga i drugih stručnjaka. Naravno, sve to zahteva sredstva. Pozitivna strana je što postoji mnogo ljudi koji žele da se uključe, čak i besplatno. To nisu samo sportski entuzijasti; neki imaju altruističke motive — žele da pomognu zajednici, klubu i okolini. Takvih ljudi ima, ali su često skrajnuti. Iskreno, meni je to najteže. Davao sam ostavke i u periodima kada smo bili na vrhu, kada smo završili plej-of i kada smo sredili klub, tako da sada nisam siguran šta dalje.

Za kraj, Nenezić je sumirao svoj mandat i ono što ostavlja iza sebe.

– Moj posao sam odradio, klub je sada sređen i ostavljen na nuli. Sve je papirno regulisano, nema organizacionih ili finansijskih repova, sve dozvole su uredne. Klub je čist i spreman za novog predsednika koji preuzima odgovornost. Iako situacija na tabeli nije idealna, zadatak opstanka nije nemoguć. Ostalo je 17 kola i 51 bod u igri, uključujući sedam utakmica plej-auta koje vrede duplo. Prvih pet utakmica posle zime može kompletno da preporodi klub ako se ekipa ojača. Ne bih želeo da novom predsedniku namećem bilo kakve uslove, to bi bilo nekorektno. Najvažnije je da je klub pet godina sređen i postavljen: infrastruktura je uređena, stadion funkcionalan, parking organizovan, kancelarije i teren održavani, tribine i lože sređene, prostor za igrače i svlačionice uredan. Nismo napravili hiper luksuzne uslove, ali smo napravili ogroman pomak. Sada je fokus na igri i jačanju ekipe. Napredak je u Super ligi deset godina uzastopno, što je veliki uspeh. Nije realno očekivati titulu, ali klub mora da ima podršku zajednice i navijača. Treba razviti kulturu prave podrške: gubiti utakmicu ne znači odmah pljuvati klub. Primera radi, Liverpulovi navijači pevaju himnu, „You never walk alone“,čak i kad gube 3:0. Kod nas je to još daleko od standarda. Kod nas ta kultura malo mora da se… Izgubio si jednu utakmicu, onda i oca i majku i šta ovaj, kad se ovaj pojavio i ko mu dade da vodi klub…