Super liga Srbije

Evropske kvalifikacije bile su jasan cilj fudbalera Vojvodine pred početak ove sezone Super lige i trenutno krupnim koracima koračaju ka ostvarenju istog!

Velika pobeda protiv Crvene zvezde u zaostalom 3. kolu SL (3:2) s razlogom je podigla ionako visoke ambicije kluba iz Novog Sada, a suvereno treće mesto jasno govori da crveno-beli ove sezone rade sjajan posao. Tačnije, nadograđuju sve ono što su nešto ranije započeli.

U srcu vojvođanske ravnice, unutar zidina trening centra „Vujadin Boškov“ koji s pravom nosi ime legende srpskog i evropskog fudbala, razgovarali smo sa Dragoljubom Zbiljićem, predsednikom Fudbalskog kluba Vojvodina i Zajednice klubova Super lige i Prve lige Srbije. Takođe, razgovor smo vodili i sa trenerom Voše – Miroslavom Tanjgom.

Zbiljić je bez zadrške sumirao pređeni put novosadskog kluba od ivice ambisa do potpune stabilnosti, ali i izneo jasnu viziju budućnosti srpskog klupskog fudbala, od infrastrukture do povratka kulta nacionalnog tima.

– Drago mi je da ste tu i da malo otvorimo tu priču i da se pošalje jedna pozitivna slika o fudbalu u Srbiji, jer bojim se da su mnogo glasniji ovi kritičari i da se mnogo više čuje neka negativa od pozitive koja postoji. A postoji, pre svega kroz jako puno ulaganja svih klubova, naravno i Vojvodine, a i generalno i Saveza i države, i to je nešto što treba da se čuje i da se zna – poručio je Zbiljić.

Put Vojvodine pod njegovim vođstvom bio je trnovit. Zatečeno stanje, kako kaže, zahtevalo je radikalne promene i uspostavljanje sistema iz temelja.

– Dolaskom 2022. godine shvatio sam da je sinergija nešto što nama treba. Klub je bio poprilično razjedinjen – navijači na jednu stranu, članovi uprave po ćoškovima, dakle bez preuzimanja odgovornosti i bez neke jasne vizije. Zatekli smo gubitak od 13 i nešto miliona evra, bez jasnih finansija u toj godini kako da to rešimo i postignemo ono što želimo.

Jedan od najvećih problema video je u omladinskoj školi, koja nije ispunjavala svoju svrhu.

– Ono što se meni nije svidelo i što mi je bio najveći problem jeste to što igrači iz omladinske škole nisu bili na nivou nečega što nama treba kao tim. Bilo je tu pojedinaca koji vrede, pre svih Majstorović, bio je tu i Milošević koji je sad u Štutgartu, odnosno Partizanu na pozajmici. I bio je Kabić, koji je onako predstavljen kao jedno veliko ime srpskog fudbala, gde se on dečko malo pogubio u svim tim očekivanjima. On je dao jedan prelep gol godinu-dve pre toga, ali to je bio jedan potez. Shvatili smo da nama treba omladinska škola koja će po svim linijama tima da nam izbaci po jednog igrača koji će da konkuriše za seniorski pogon. Videli smo da to neće biti skoro.

Rešenje je bilo uvođenje discipline po uzoru na čoveka čije ime nosi trening centar.

– Svuda u svakoj kancelariji, pa i ovde, imate izjavu Vujadina Boškova: „Bez discipline život je težak.“ To je nešto što sam ja uveo 2022. godine, da svaki zaposleni i svaki igrač, gde god se okrene, mora da vidi tu izjavu. Ja jako puno verujem u disciplinu – disciplina finansija, komunikacije i tima mora da vam donese rezultat.

Zbog nedostatka igrača iz sopstvene škole, strategija je morala da bude promenjena.

– Dao sam jasan nalog sportskom direktoru Marku Jovanoviću, koga želim posebno da pohvalim, da dovedemo igrače sa strane koji će igrati za Vojvodinu, gde ćemo moći da pravimo izlazne transfere i da krenemo da punimo budžet. Opet, klub vode Dušan Bajatović i Dragoljub Zbiljić, dva priznata menadžera, pa smo želeli da primenimo poslovne uzanse. Uveli smo stroge procedure, što nam sada daje za pravo da stvarno sebe smatramo jednim od dva vodeća kluba u državi po tom pitanju. U ove tri godine koliko sam na čelu kluba, inkasirali smo nešto više od 23 miliona evra od izlaznih transfera, dok je za ulazne plaćeno nešto oko četiri, četiri i po. Klub je bio 13 i nešto miliona u minusu, a sad smo 5,5 miliona u plusu, sa igračkim kadrom koji vredi preko 20 miliona evra u ovom trenutku. Zaista, novac više nije tema, mi smo potpuno stabilan klub finansijski koji plaća svoje obaveze bukvalno u sekund.

Uporedo sa finansijskom, tekla je i infrastrukturna revitalizacija.

– Krenuli smo sa revitalizacijom ovog centra. Ove kancelarije nisu izgledale ovako, teretana nije izgledala ovako, medicinski blok nije postojao, restoran je bio devastiran totalno. Uspeli smo da uradimo teren broj dva sa novom prirodnom travom i teren broj tri sa veštačkom podlogom, a želimo da obnovimo i preostala tri terena. Radimo i na novoj teretani, čekamo građevinsku dozvolu, to je ulaganje od nekih 600.000 evra na 800 kvadrata. Kada to završimo, onda možemo da kažemo da imamo uslove evropskog kluba i da imam pravo kao predsednik da zahtevam i ozbiljnije rezultate.

Ipak, ostaje otvorena rana – stadion „Karađorđe“.

– Vojvodina nema stadion koji zaslužuje i to je nešto što jednostavno mora da se kaže glasno. To je tema za zvanični grad Novi Sad. Mi smo tamo zakupci i mi zakup plaćamo pošteno, ali jednostavno nemamo uslove, pogotovo kad dođu evropske utakmice koje ćemo morati da igramo van grada Novog Sada. Meni je stvarno nezamislivo da igram Ligu Evrope, na primer, u Loznici. Ja poštujem Loznicu, lep je stadion, ali da Vojvodina kao najstariji srpski klub igra van svog grada Evropu, za mene je to skandalozno. Vojvodina zaslužuje ili nov stadion ili potpunu rekonstrukciju.

Kao prvi čovek Zajednice, Zbiljić ima jasan uvid u stanje celokupne lige.

– Mislim da država kao država radi dobar posao, ulaganja su dobra, marketinški je pokriveno, a i Savez radi dobro. Imamo osam-devet novih terena. Ono što ne radimo dobro mi kao zajednica jeste Prva liga Srbije, koja mora više da se isprati. Tu moramo da razgovaramo sa Arenom da se određene utakmice prenose, čak i da se urade VAR tehnologije. Pobeda Mačve nad Partizanom u Kupu pokazuje da se u Šapcu sprema klub za Super ligu. Moramo više pažnje da obratimo na tu ligu, jer ona suštinski treba da bude razvojna.

Jedan od ključnih koraka za podizanje kvaliteta je smanjenje broja klubova.

– Morali smo da radimo na tome da dovedemo broj klubova na racionalni nivo. Za mene je racionalan nivo i 10, ali smo se ujedinili oko konsenzusa, što je jako bitno kod ovakvih promena. Imamo konsenzus za 12 timova i jasan put – sa 16 na 14, pa na 12. Tu se mora koncentrisati kvalitet. Što se tiče bonus pravila, tu nemamo konsenzus. Ja sam lično za ukidanje bonusa u Superligi, a za povećavanje u Prvoj ligi. Takođe, apsolutno sam za ukidanje stranaca u omladinskoj ligi.

Vraćanje publike na stadione vidi kao posledicu veće neizvesnosti, ali i odgovornijeg ponašanja.

– Ono što nam fali je sportska neizvesnost u borbi za titulu. Kad se to vrati, vratiće se i publika. Utakmica Vojvodine i Zvezde je primer za to. Pobeda Vojvodine, imate tri tima koja se bore za titulu, a to je nešto što vraća publiku. Ali moram da navedem i negativne primere: finale Kupa Zvezda – Vojvodina i utakmica Partizan – Vojvodina na JNA su najgori mogući primeri kako može da izgleda utakmica. To ponašanje udaljava porodične ljude, a nama svi trebaju.

Za kraj, Zbiljić se osvrnuo i na goruću temu – stanje u fudbalskoj reprezentaciji Srbije.

– Posle utakmice sa Engleskom, kada smo izgubili 0:5, dao sam izjavu i mislim da smo mi tog dana izgubili kult reprezentacije. To je bila mnogo šira tema od samog rezultata i nešto na čemu ćemo morati svi da radimo. Pre svega, u reprezentaciji moraju da igraju najbolji. Da li to znači da Dušan Tadić sa 37 godina treba da stavi kapitensku traku? Da, znači. Da li znači da treba da se vrati Sergej Milinković-Savić i igrači koji jednostavno nisu tu? Da, to znači to. To je reprezentacija. Mislim da vi novinari znate da se izgubite nekad i pravite kult ličnosti, i to je nama veliki problem. U jednom trenutku je, maltene, Piksi bio reprezentacija. Iako je moj prijatelj i čestitam mu na rezultatima – bili smo na dva velika prvenstva, ušli u A grupu Lige nacija – kult njegove ličnosti je postao nerealan. Mi moramo da pravimo kult reprezentacije i igrača koji je nose.

Ipak, Zbiljić završava u optimističnom tonu.

– Bolji dani su krenuli! Nedavno smo imali sastanak u FSS-u, predstavnici Zvezde, Partizana, Vojvodine… bio je to vrlo živ i otvoren razgovor o teškim temama. Nema više rukavica. Čim pričamo otvoreno, znači da je već počelo. Ambicije Vojvodine su da se uvek bori za vrh, da budemo prvi, drugi, treći. Ne mislim samo na ovu sezonu, ja to vidim dugoročno. Verujem da smo na dobrom putu, sa Vojvodinom kao najvažnijim delom te priče – zaključio je Dragoljub Zbiljić.

TANJGA: AKO SE UKAŽE ŠANSA ZA TITULU, NEĆEMO JE ISPUSTITI

Kao što smo već ranije pomenuli, Vojvodina dočekuje treću reprezentativnu pauzu na čvrstom trećem mestu tabele Super lige Srbije. U razgovoru za sajt Super lige, šef stručnog štaba Miroslav Tanjga analizira dosadašnji deo sezone, govori o izazovima, balansu između mladih i iskusnih igrača, ali i o svom putu do klupe „Stare dame“, na kom je ključnu ulogu imao njegov kum, legendarni Siniša Mihajlović. Tanjga ističe da, iako je zadovoljan, uvek teži boljem i veruje da je klub na pravom putu da ostvari velike ciljeve.

– Ja sam tog mišljenja da Vojvodina uvek može bolje. Naš cilj ove godine je da se kvalifikujemo, to jest da se nađemo na mestu koje nas vodi u Evropu. Mi se za sada na tom mestu nalazimo, nadamo se da će tako i ostati, ali uvek možemo gore. Znači, dok god možemo na tabeli da se penjemo, uvek ima mesta za neko, da tako kažem pod navodnim znacima, nezadovoljstvo. Ne smemo da zaboravimo neke činjenice, a to su da smo mi ostali od početka prvenstva bez jedno tri-četiri naša standardna nosioca igre. To su igrači koji su nama mnogo značili. S druge strane, doveli smo mlade, perspektivne i talentovane igrače koji se polako uklapaju. Jedini peh smo imali sa Etuom, koji se teže povredio i neće ga biti do kraja polusezone. Jednostavno, kad podvučemo crtu, moramo biti zadovoljni. Ja jesam zadovoljan, ali to zadovoljstvo uvek mora da bude kontrolisano.

Nakon sjajnog starta, Vojvodina je upala u malu rezultatsku krizu, osvojivši samo bod iz tri utakmice, da bi potom eksplodirala sa osam golova u naredna dva meča. Na kraju, stigla je i pobeda protiv Zvezde (3:2), a Tanjga objašnjava kako se tim nosio sa tim periodom pre derbija sa crveno-belima.

– Svaku utakmicu analiziramo, sedimo u ovoj sali i pričamo. Gledamo i dobre i loše stvari. Prvu utakmicu koju smo izgubili bila je protiv Novog Pazara, dosta čudna situacija. Na dan utakmice pet-šest igrača je dobilo stomačni virus, što nam je prepolovilo ekipu. Ali, glupo je da posle utakmice pričamo o tome i tražimo alibi. Onda se nadovezala nervoza, crveni karton… Protiv Partizana smo takođe ostali sa desetoricom i izgubili 1:0. Ali i u tim porazima bilo je mnogo dobrih stvari i ja se trudim da to pokažem igračima, da im dokažem da imaju karakter. U suštini, trener treba da bude jako dobar psiholog. Prošla su vremena kad smo mogli da vičemo na igrače ili da ih teramo da trče za kaznu. Kritika da, ali da mu pokažeš kako nešto nije dobro i da se to u budućnosti ne dešava.

Zbog godina provedenih u inostranstvu, pre svega u Italiji, Tanjga ima jasan uvid u razlike između vrhunskog evropskog i srpskog fudbala, ali i realnu sliku o kvalitetu našeg takmičenja.

– Činjenica je da sam dugo bio u Italiji. Sama gledanost u Seriji A nije uporediva sa našom. To je zemlja od 70 miliona stanovnika, mi imamo sedam. U fudbal su mnogo veća ulaganja tamo. Ali, moramo živeti u stvarnosti. Mi smo, što je više puta konstatovano, jedna razvojna liga. Tu smo da stvaramo igrače i da ih kasnije transferišemo, jer naši klubovi žive 80 odsto od prodaje igrača. Naša liga nije baš toliko nekvalitetna koliko drugi hoće da je predstave, ima tu dosta dobrih timova. Jednostavno, mi smo tu da stvaramo igrače, da te igrače kasnije transferišemo. I hteli mi to priznati ili ne, naši klubovi žive 80 odsto od prodaje igrača. Znači, razvojna liga, gde moraju mladi igrači, da se dokazuju, da igraju. Mi moramo da ih podržavamo, da gledamo da ih naučimo što više možemo.

Ključno pitanje srpskog fudbala – kako vratiti publiku na stadione – za Tanjgu ima nekoliko odgovora.

– Ne možemo mi da imamo televizijska prava, milionske iznose, ako nas gleda u proseku 2.000 gledalaca. Da nas gleda u Novom Sadu 15.000 gledalaca, mislim da bi televizijska prava bila mnogo veća. Pre svega, bila bi i sama kasa punija od prodaje ulaznica. Ja mislim da su prodaje ulaznica i televizijska prava kod nas dosta zanemarljiva cifra. S druge strane, kad nemamo ove dve navedene stvari, tu se ne pojavljuju ni sponzori. Kome oni da se reklamiraju ako nisu gledani? To sve veže jedno drugo. Ali, opet, mislim da je to pitanje više za neke ekonomiste i ljude koji se bave tim stvarima. Ali ja ovako, koji gledam sa strane, mislim da je to jedna, da tako kažem, stvarnost u kojoj se mi sad nalazimo. Mislim da kako država raste, kako se sve razvija, da će i to da bude bolje. Mislim da smo na regularnosti takmičenja uradili više nego prethodnih godina. Normalno, tu je i kvalitet fudbala. Moramo da stvaramo mlade asove, da ih popularišemo, da bi ljudi dobili želju da dođu na stadion i gledaju nekog novog Mihajlovića ili Šestića. Potrebne su nam dobre i neizvesne utakmice, agresivne i interesantne. Evo, mi smo u poslednje dve utakmice dali osam golova, i odmah je potražnja za karte za meč sa Zvezdom veća. To je dokaz. Publika hoće da vidi želju, da su igrači dali sve od sebe, pa makar i izgubili. Jer publika voli jednostavno pobednike, voli šampione. Voli da ih gleda, da neko se bori, pa makar i ako u tom trenutku i na toj utakmici izgubi, da hoće narod da vidi želju, da su dali sve od sebe.To je ono što ja govorim svojim igračima stalno. Kažem, „Momci, ono što je što ne sme nikad da izgubimo, to je obraz. Da se pogledamo večeras posle utakmice, da smo mi dali sve od sebe, pa nek pobedi bolji.

Osvrnuo se i na ideju smanjenja Super lige. Najpre na 14 klubova, zatim i na 12, kao što je najavljeno.

– Mislim da će se kvalitet svakako koncentrisati, ali voleo bih da ta koncentracija bude na našim igračima. Ne bih voleo da u ekipi bude po šest, sedam stranaca, nego da to budu naši klinci koji će igrati, kako bi i reprezentacija mogla da profitira. To je dobra stvar i verujem da ćemo na taj način dobiti mnogo bolji kvalitet. Imajte u vidu da nas nema mnogo, oko sedam miliona, i da imamo 16 ili 20 klubova – možda je to i previše. Hajde da vidimo kako će to izgledati u praksi, ali mislim da je ovo dobar potez.

Komentarisao je i sve veći broj igrača iz Super lige u reprezentaciji.

– Mi nikad nismo imali manje igrača u ligi petice nego sada, pa je logično da naši igrači dobijaju više šansi. Sigurno je da su igrači koji nastupaju u ovim ligama konkurentniji od onih koji igraju u manje razvijenim sredinama. Nadam se da će naši mladi kroz domaće prvenstvo skrenuti pažnju skauta i trenera iz jačih liga, kao što smo to imali i u prošlosti – setite se igrača iz Novog Sada poput Tadića ili braće Milinković-Savić, koji su bili ključni za reprezentaciju. Što se tiče Tadića i njegovog povratka u reprezentaciju, ne znam da li će se to desiti, naročito posle svega što se dešavalo poslednjih nekoliko godina, ali iskusni igrači su sada najpotrebniji. U teškim utakmicama, sa jakim protivnicima, njihovo iskustvo, znanje i autoritet prema igračima, sudijama i publici mnogo znači. Njihovo prisustvo je bilo mnogo profitabilnije nego što se pokazalo u poslednje dve-tri utakmice, gde smo izgledali loše.

Tanjga se osvrnuo i na pitanje kada će se Vojvodina uključiti u borbu za titulu.

– Pre svega, mi živimo u vremenu nekih budžeta u fudbalu gde jednostavno mi ne možemo sa budžetom od, ne znam, sedam, osam, deset miliona, da konkurišemo Zvezdi koja ima, ne znam, 70, 80, 90. Jednostavno, Zvezda je uvek spremna da kupi boljeg i kvalitetnijeg igrača i da kupi mladog igrača iz naše, naše lige. Zvezda kad se pojavi, ili Partizan, ili bilo ko… Ili sad, recimo, Vojvodina u odnosu na neki drugi manji klub. Mi ako možemo da platimo više od ostalih, mi ćemo uvek uzeti mladog i kvalitetnog igrača pre. Mi kao klub smo u svakom slučaju na jednom evropskom nivou što se tiče organizacije. Stvarno smo imali sreću da smo dobili takvog jednog predsednika koji je stvarno posvećen ovom klubu, koji je ovaj klub doveo na ovaj nivo na koji se sad nalazi, zajedno sa svojim saradnicima. Tu mislim, pre svega, na članove Izvršnog odbora, na generalnog direktora Bajatovića. Uglavnom, i taj njegov timski rad na čelu sa njim je dao ove rezultate, da smo mi jedan od najstabilnijih klubova u ovoj našoj državi. Mi samo trebamo da radimo na taj način kako smo radili do sada, da rastemo kao klub svakoga dana. Jer u fudbalu svi znamo da ne može ništa preko noći. A pogotovo ne tim i neki rezultati. Kako brzo dođu, tako brzo mogu i da odu. Moramo da jačamo svakodnevno naše omladinske škole i sve kategorije koje imamo ovde. I sa jačanjem svih tih da tako kažem, nivoa u klubu, to će se odraziti normalno i na prvi tim. Mi moramo da verujemo u to. Mi znamo da smo veliki klub u našim da tako kažem, uslovima i da će sa tim nekim kvalitetnim radom doći rezultati koji će nas verovatno, u nekoj godini, dovesti do toga da mi možemo da konkurišemo da budemo prvi. U ovom vremenu sadašnjem vidimo da ne možemo, ne samo mi, ne može ni Partizan, ne može niko drugi da ne nabrajam. Mi zaostajemo definitivno dosta za Zvezdom. Iz navedenih razloga. Tako da mislim da će se to svake godine smanjivati, da ćemo mi u budućnosti napraviti jednu dobru i kvalitetnu selekciju igrača, mladih, željnih pobeda, šampione koji će jednostavno doći sa tim nekim genom pobedničkim. Bez toga ne možemo mi napred. Zato nam je bitno da ovu godinu završimo na mestu koje nas vodi u Evropu. A posle toga, znači, prvi osnovni cilj koji nam je i sada, jeste da uđemo u neko evropsko takmičenje, da uđemo u neku grupnu fazu gde bismo mi mogli da privučemo sve te mlade i i kvalitetne, talentovane igrače koji će možda biti na vagi da li će kod nas, da li će u Zvezdu, da li će u Partizan. Možda će tad doći i videti svoju šansu da napreduju u Vojvodini. I mi na tome radimo svakodnevno. Znači, svi u klubu i mi na terenu, da bi se to jednog dana desilo, da bi nam se vratila publika. Ja sam siguran da i ova novosadska publika koja je probirljiva, moramo da priznamo, da bi se ona sigurno vratila na stadion kad bi osetila tu neku Evropu u gradu.

Stiče se utisak da je takmičenje u Kupu trenutno jedini način da se uzme trofej, u svakom slučaju dosta lakši. Pogotovo nakon ispadanja velikog broja favorita.

– Mi smo u tom Kupu uvek igrali dobro, uvek smo ga shvatali kao jedno jako, jako bitno takmičenje. Kao jedna velika šansa da se izađe u Evropu. Samim osvajanjem Kupa, vi ulazite u kvalifikacije za Ligu Evrope. Mi kao klub, ne smemo da umanjujemo tu činjenicu. I mi to nikad nismo ni radili. Poštujemo Kup isto kao što poštujemo i prvenstveno takmičenje. Ne znam da li drugi klubovi ulaze u te utakmice dosta sa potcenjivanjem. Definitivno je tako. Jer ne mogu da razumem konkretno Partizan, on igraju u prvenstvu stvarno dobro i onda izgube utakmicu u Šapcu, i to ubedljivo, 2:0. Kao da su igrali ne znam s kim. Tako da, mi se i ove godine nadamo i radimo na tome da doguramo do finala, pa u finalu šta se desi. Prethodna dva puta nismo imali sreće. Tako da je to naš cilj, finale Kupa i osvajanje drugog ili trećeg mesta. Mi pričamo ono što je realno u ovom trenutku. Nama jednog dana kad nam se namesti to da da se borimo za titulu, verujte mi, mi tu šansu nećemo propustiti. Ja sam to doživeo u ovom klubu i ako se nama ukaže šansa takva kakva je bila nekad naša, verujte mi da je nećemo ispustiti.

Tanjga se priseća i svog igračkog doba, praveći paralelu sa današnjim generacijama fudbalera.

– Bila su druga vremena. Mi smo se u karantinu zabavljali igrajući karte, šah, domine… To su igre gde moraš da razmišljaš. Današnji momci su svi na svojim telefonima, niko se ni sa kim ne druži. To je jednostavno stvarnost. Zbog toga im je i koncentracija kraća. Sastanak ako traje duže od 15-20 minuta, više te niko ne sluša. Zato kao trener morate biti jasan, tačan i što kraći. Čini mi se da su nas te karte jačale i kao tim, to su sve neke stvari u kojima moraš da razmišljaš. Ne kažem ja da ovi momci danas ne razmišljaju. Ali su bila druga vremena. Jednostavno, ja stalno volim da kažem, „Momci, meni nije bitno igra i fudbal je igra.“ Znači, kako ćemo, hoćemo li nekoga, pod navodnim znacima, prevariti, hoću samo da budeš spremniji, brži i jači da dobiješ. Nekad možda nisi toliko raspoložen i nisi, nisi spreman za neku igru, ali ako u takvoj neraspoloženosti ti dobiješ utakmicu, onda možeš misliti kako će izgledati kad si 100 odsto spreman i kad si, kad želiš da dobiješ, onda pobeđuješ sa 3:0, 4:0. Ja više volim da pobedim 1:0 nego, ne znam, recimo, 3:2. Ja lično. Onda ispada da sam knap pobedio, ali sam tu pokazao taj pobednički mentalitet, taj karakter, da neću da ga primim gol, da hoću da ga dam. Najviše mrzim kad igram dobro pa izgubim. Meni je to, to mi je poražavajuće. Ja ne volim to. Kaže: „Igrali smo dobro, ali izgubili smo.“ Ja to ne volim. Više volim da igram loše, da dobijem.

Tanjgin put do trenerske klupe nije bio planiran. Nekada igrač, zatim funkcioner, sada pored klupe, Tanjga ističe da su ključnu ulogu odigrali ljudi kojima je najviše verovao.

– Najprijatnije je svakako bilo kao igrač. Tu nema dileme – najmanje brige, razmišljaš samo o sebi i svojim problemima, koji sa 20 i nešto godina uopšte nisu veliki. Fudbal je dar od Boga i mnogi mladi igrači toga nisu svesni. Oni koji danas igraju u prvoligaškim klubovima i imaju priliku da se dokažu, još uvek nisu svesni koliko je važan posao kojim se bave. Zato im preporučujem da rade najbolje što mogu, da imaju velike ambicije i ciljeve. Ako nemate ni jedno ni drugo, bolje je da se sportom ne bavite. Iskreno, nisam ni planirao da postanem trener. Sve je počelo na nagovor mog kuma, Siniše Mihajlovića. Prvo sam radio kao skaut u Nemačkoj i za reprezentaciju, zatim sam postao njegov pomoćni trener. To sam radio pet-šest godina i to je bilo iskustvo koje je mnogo značilo. Kasnije, u klubu sam bio potpredsednik zadužen za sportska pitanja. Kada smo te godine promenili tri trenera u kratkom periodu, gospodin Zbiljić me je zamolio da preuzmem ekipu i izvučemo sezonu do kraja. Bilo je to zbog kluba, zbog svega što sam doživeo tamo, i zbog njegovog insistiranja. Tako sam prihvatio trenerski posao i sada se bavim tim poslom. Inače, gospodin Zbiljić je vizionar. Klub koji je napravio govori sam za sebe. Već se osetio pomak i u Zajednici prvoligaša. Po meni, to je čovek koji voli i Vojvodinu i srpski fudbal, i čija dela govore više od reči.

Osvrnuo se i na uticaj koji je Siniša Mihajlović imao na njega.

– Imao je ogroman uticaj. Dok smo igrali i kasnije radili zajedno – u reprezentaciji, Milanu, Torinu i Bolonji – svakodnevno smo razgovarali o fudbalu. On je imao iskustva kao trener i mnogo sam od njega naučio, ali i ja sam mogao da mu pomognem u nekim stvarima. Siniša je živeo za fudbal, pripremao se za taj posao još dok je igrao i učio od velikih trenera. Nažalost, prerano je otišao, ali lekcije koje sam od njega pokupio su neprocenjive. Prvenstveno odnos prema radu i profesionalizam – 100 ili 110 odsto. Nema improvizacija, nema kašnjenja, nema popuštanja kod stvari koje se ne smeju popuštati. S druge strane, treba biti tolerantan prema igračima, svi možemo da pogrešimo. Takođe, ključan je i dobar stručni štab – ljudi koji su profesionalci, odani klubu i igri. Bez tog zajedništva, nema uspeha.

Na kraju, otkrio je Tanjga koji je najveći izazov za jednog trenera u srpskom fudbalu danas.

– Najveći izazov je opstati kao trener u klubovima gde se često menjaju treneri. Bez kontinuiteta ne može da se napravi ni igra, ni rezultat, ni razvoj igrača. Svaki novi trener donosi svoje ideje, a igrači se izlude. Kada postoji kontinuitet, možete da sanjate o trofejima i razvijate klub. Morate imati kvalitetne igrače, predan rad i sve strukture u klubu da dišu kao jedan. Vreme je presudno, kao i strpljenje.