Super liga Srbije

Izvor: Zajednica

Fudbalski klub Železničar iz Pančeva iza sebe ima sezonu koja će ostati upisana zlatnim slovima u istoriju kluba. Od tima koji se borio za stabilnost, postali su najmlađa i najatraktivnija ekipa prvenstva, a kao nagrada stigao je plasman u evropske kvalifikacije.

O uspesima, filozofiji kluba, mladim igračima i planovima za budućnost, za rubriku „Klub u fokusu“, razgovarali smo sa sportskim direktorom „dizelke“, Bojanom Šaranovim.

Kakvi su utisci o ovoj sezoni Super lige do sada?

– Uglavnom su pozitivni, hvala Bogu. Mnogo nekih lepih stvari koje su se desile klubu, svim ovim momcima, našem stručnom štabu. Generalno mislim da smo kao ekipa i kao klub, ako se vratimo malo unazad u odnosu na prošlu godinu, dosta napredovali, postavili neke standarde i sada moramo da održimo to i da idemo napred. To je onako uvek neki teži deo, ali moramo dobro da se spremimo za izazove koji slede. Ali, sve u svemu, jako pozitivna godina iza nas.

Pre početka sezone cilj je bio Top 8. Kada su ambicije prerasle u borbu za Evropu?

– Biću onako skroz iskren. Kad smo rekli i postavili neke ciljeve između nas – Top 8, to je nešto bilo što su bile naše želje, ali ovo nije klub koji, niti je naša filozofija – „sad moramo ove godine da budemo četvrti, moramo da budemo treći, moramo da budemo prvi“. Ne. Fokusiramo se na ono što je suštinski važno, a to je proces. To je razvoj igrača i to da svaki naš igrač bude na dnevnom nivou bolji. To je ono što je fokus, to je ono što pokušavamo da prenesemo na njih, da ih osvestimo da i oni razmišljaju u tom pravcu. Nikada nismo govorili „moramo da pobedimo“, „moraju tri boda“, „mora bod“. Ne. Fokus je da oni budu bolji, fokus je da mi rastemo kao klub – što infrastrukturno, što na te mnoge logističke načine iza. Pratimo sistem koji smo postavili, to je ono što je suštinski važno, a rezultat dođe samo kao posledica svega toga. Nekad će taj rezultat doći, nekad neće doći. Nekad su tu dva, nekad tri boda. Ja često kažem – da li će Zoran Popović odbraniti jednu šansu ili ne, da li ćemo dati gol ili nećemo – to su ti ta dva-tri boda. Nekad u fudbalu i sportu generalno ćeš imati rezultat, nekad nećeš, ali ono što je suštinski važno je ovaj proces. Sa tim smo jako zadovoljni i jako ponosni. A uvek kad je fokus na tome, rezultat mora doći pre ili kasnije.

Železničar i Novi Pazar su jedini „otkidali“ bodove večitima i Vojvodini. Koliki je to znak napretka?

– Satisfakcija velika, sigurno. Za nas su to naši najveći klubovi, uvek veliko poštovanje ka njima. Ja bih voleo da ne pričamo samo o tom rezultatu krajnjem – da li smo mi pobedili ili nismo. To je super kad dođe, ali mi smo suštinski bili egal sa njima, u nekim utakmicama čak i bolji od protivnika. To je ono što je meni stvarno važno i u tom pravcu ćemo nastaviti da se razvijamo i to je ono što ćemo tražiti. Nekad ćemo izgubiti utakmicu na Marakani 7:1 protiv Zvezde, ali ćemo napraviti pet-šest šansi protiv njih. I onda mislim da smo i ove godine doprineli da naša liga izgleda atraktivnije, lepše. Mnogo ljudi nas je gledalo, što naših navijača, što kraj malih ekrana i to je onako isto jedna satisfakcija za sve nas.

Najmlađa ste ekipa u ligi. Kada je san o Evropi postao java?

– To je definitivno bio momenat kad se završio ligaški deo prvenstva i kad smo negde seli i videli da – hajde stvarno da sad malo napravimo pritisak na sve te momke. Mogli smo i da ne završimo, ne bi bio nikakav problem. Ali meni je, na primer, lično važno bilo kako će oni da reaguju pod pritiskom. Jer, opet, fudbal je nešto što je, pogotovo kad to dođe pred kraj, pa si negde živ čovek, osetiš, nisi robot – imaš osećanja, slušaš, čuješ, vidiš šta se priča. Onda sam hteo da vidim i karakter tih momaka i tad smo svi onako, da kažem, malo veći pritisak izvršili i oni su prošli taj test. Eto, dva kola pre kraja, u stvari, matematički smo obezbedili Evropu.

Kako je raditi sa mladim igračima pod tolikim pritiskom tržišta?

– Meni je uživanje, stvarno. Ja sam neko ko se mnogo bavi psihologijom, ko mnogo voli da priča sa njima. Opet, ceo život sam u sportu, tako da sve nešto što oni proživljavaju sada, ja sam proživeo. Uvek oni znaju da su moja vrata uvek otvorena i uvek pričam sa njima – ne iz knjige, što se kaže, nego iz svog nekog ličnog iskustva. Tako da mogu tačno da osetim kad oni polete kad pobedimo nekoliko utakmica, pa onda mogu da osetim kad treba da se popriča. Isto tako kad izgubimo nekoliko utakmica. Tu je mnogo stvari, jer klub je nešto što se dešava na dnevnom nivou. Svaki igrač ima i neke privatne probleme – da li je to raskid sa devojkom, svađa, situacija u porodici. Sa svim tim se ceo tim ljudi u ovom klubu bavi i mora da se bavi. Mi pričamo o terenu, ali ove stvari su iza jako važne, pogotovo u životima mladih igrača. To je jedan od razloga zašto smo mi uspešni. To zahteva mnogo posvećenosti, mnogo energije, mnogo odricanja, ali ako hoćeš rezultat u sportu i životu, moraš na taj način da funkcionišeš.

Utakmica 29. kola protiv Novog Pazara je bila ključna. Da li je tu karakter presudio?

– Sigurno. U životu sportiste postoji taj neki, kako da kažem, prelomni momenat i postoji ta jedna utakmica koja napravi razliku. Mi smo tu utakmicu ne samo pobedili, mi smo izdominirali. Dominirali smo i neke utakmice pre toga, možda protiv jačih na papiru protivnika, ali ovakva utakmica nosi posebnu vrstu težine. Oni su položili test i sad su zaslužili da dobiju još veće i jače utakmice i još veći neki pritisak koji je sigurno ispred njih u ovim utakmicama i u Evropi, pa i u sledećoj sezoni.

Granica za prodaju mladih igrača se pomerila na 17-18 godina. Kakav je plan sa omladinskom školom?

– Pa tako je, nema šta. Mislim, mi smo došli u situaciju danas da klinac sa 18 godina bude najbolji igrač na svetu. Tako da ne bih širio dalje sa tim. Mi pokušavamo – vidite i naš stručni štab na čelu sa Radetom – on isto gleda igrača koji ima 35 ili igrača koji ima 18. Postoji zahtev, postoji ono što pružaš na terenu i to je to. Ja se trudim da im objasnim da moraju da osveste šta se od njih traži, moraju da žive profesionalno, da rade, da se edukuju svakodnevno. Jer onda nije isto kada sa 18 ili 19 godina kreneš da igraš Super ligu Srbije ili sa 22-23. Ti sa 18, kad si standardan igrač Železničara iz Pančeva, možeš da maštaš o nekom najvećem nivou tamo, realno. Kada to igraš sa 22-23, ne možeš. Ono što uvek kažem i potenciram – nemoj da dođete u situaciju da sa 30 godina kažete „što nisam malo više tad ranije išao da spavam“, „što nisam se malo zdravije hranio“, „što nisam malo smanjio izlaske“, „što nisam bio posvećeniji fudbalu“. Tu se trudimo da ih osvestimo i mislim da oni to jako dobro upijaju. Mislim da imamo zdravu svlačionicu, zdravu grupu. Imamo Popa kapitena koji je njima onako primer veliki u svlačionici i oni ga prate. Baš je onako dobra, kvalitetna grupa i ko se ne uklapa tu, mislim da ga oni sami sklanjaju.

– Omladinska škola nešto što je nama jako važno. Nešto što je, onako da kažem, zahteva ogroman rad, trud i jedan dugoročan proces. Mi smo sada malo više bacili fokus na seniorsku ekipu, ali paralelno sa tim smo takođe ispraćeni od strane omladinske škole u smislu da smo prvi u omladinskoj ligi, u smislu da smo prvi u kadetskoj ligi i u pionirskoj i sada nas očekuju baraž utakmice za kvalitetnu ligu Srbije. Nadam se da ćemo ući u obe generacije i onda će nama kao klubu biti lakše da privolimo opet te mlade kvalitetne igrače i da proizvodimo igrače iz naše škole i da 20-30 odsto naših igrača čine deca iz naše omladinske škole što nam je neki krajnji cilj. Kažem opet, proces je, teško je, ali verujem da ćemo uspeti.

Da li će sada biti lakše dovesti mlade talente u Pančevo?

– Mnogo je lakše, sigurno. Na početku celog ovog procesa, pogotovo ove godine, mi smo pričali, imali smo neku viziju, ali sve je to negde bila teorija. Nekome možeš da objasniš, nekome ne možeš da objasniš. Sada je to nešto što je potvrđeno ove godine i u tom smislu čak ne moramo ni previše da pričamo. Pokažemo samo šta smo uradili, u kom pravcu idemo, prosek godina naših, kako to izgleda na terenu. Ono što je suštinski važno je da je 90 odsto naših mladih igrača bolje, mnogo su bolji nego što su bili pre 10 meseci i to je naša lična karta i to svi mladi igrači, agenti, roditelji mogu da prepoznaju i ja na dnevnom nivou imam masu nekih poziva i čak ja ne zovem, sada su počeli da zovu nas i mislim da je to naša pobeda. A sad smo mi u malo drugačijoj situaciji da mi sad ovaj budemo onako izbirljiviji i hvala Bogu da je tako. Ovo je jedan put koji nam donosi rezultat i mi nećemo odstupati od ovog puta. Neće nas rezultat usloviti da li ćemo menjati naš kurs, nećemo ga sigurno menjati.

Transfer Jovana Milosavljevića u Švedsku je odjeknuo. Šta on znači za klub?

– Transfer Jovana Milosavljevića je postavio neke standarde. Ne samo transfer, jako je važno gde je on otišao, jako je važno kako se on razvija sad tamo. Jako je važno što je on sa svojom selekcijom U19 otišao na Evropsko prvenstvo, pobedili tamo neke Engleze koji su jedna od najboljih ekipa na svetu, Portugalce koji su uzeli Svetsko prvenstvo prošle godine. Znači postoji tamo neki Jovan Milosavljević u nekom Železničaru iz Pančeva koji je konkurent da igra s nekim najboljim igračima na svetu. I za standarde naše to je bio jako važan transfer. Jako je važno kako se Jovan tamo razvija i ako pričamo o tržištu to je nešto što je jako važno, jer na kraju oni dođu, pogledaju tamo istoriju naših igrača, transfera, ko je otišao, gde je otišao, kako igra, kako se tamo razvija i na osnovu toga mi možemo da formiramo cene za neke buduće Jovane Milosavljeviće tako da slažem se sa vama. Pre toga je bio Romanić, pa onda Mata Mitrović, ali Jovan je nešto što je onako definitivno jedan temelj i od toga sad idemo gore.

Koliko klubova se sada interesuje za vaše igrače?

– Pa ja moram da kažem da ne postoji bukvalno nijedan igrač, a da me neko nije zvao i pitao za njega. Sad ne govorim u smislu zvanične ponude ili nezvanične, govorim samo da je interesovanje, jer takva nam je ekipa. Svi su mladi, svi su onako interesantni za neke klubove, za neki ozbiljniji fudbal. Čak 80 odsto naših igrača je kada budu odlazili otići će kao negde kao potencijal, pa će ih neko tamo doraditi. To je nešto što je jako važno. Ali ja opet moram sada da kažem, sve je to super, ali mi sigurno ćemo zadržati 80odsto ekipe. Postoji igrači koji moraju da odu. Kao što postoji tajming kada dovodiš igrača, tako postoji tajming kada igrač mora da ode. Neki naši igrači, svesni ste vi verovatno koji, će sigurno otići. Videćemo da li će ostati za Evropu ili neće, ali će sigurno otići. 80 odsto ekipe će ostati, a takođe postoji igrači koji nisu na prodaju uopšte.

Silvester Džasper je doživeo „bum“. Kako ste ga doveli u Pančevo?

– Pre svega Džasper je neko ko je super inteligentan igrač, čovek. Neko ko priča nekoliko jezika, ko je strašno edukovan, ko je primer mnogim mladim igračima i neko ko je prepoznao našu priču, našu filozofiju. On je neko čija karijera je, da kažemo, onako bila u blagom padu. Trebalo mu je u karijeri da dođe negde i da bude onaj „main player“ što se kaže, znači glavni igrač. To je nešto kako smo ga privoleli. On je u tom momentu nekoliko puta je čak rekao da je imao mnogo jače finansijske ponude. Nije se vodio finansijama. Došao je ovde momak da oživi svoju karijeru, da vrati… Mi smo mu dali ulogu koju smo mu dali, on je to sebi pre svega vratio na najbolji način, onda i nama i samim tim zaslužio je da od nas ode na neko bolje mesto pod uslovima koji su nama prihvatljivi i njemu i sigurno ćemo zajednički doneti odluku gde će on da iskorači, ali on je jedan od igrača koji apsolutno zaslužio da ode dalje negde.

Šta je sa Kari-Karijem? Postoji li šansa da ostane?

– Pa mi razgovaramo o tome sa Horsensom, klubom odakle smo ga i doveli na pozajmicu. Blizu smo nekog dogovora sa njima, ali u isto vreme pregovaramo sa Kari-Karijem. Videćemo u kom pravcu on razmišlja. Za sad nismo blizu. Mi smo se već fokusirali na neke druge stvari, na neka druga rešenja, ali opet živa je stvar što se kaže pa videćemo kako će do kraja i šta će biti. U svakom slučaju mislim da smo mu mnogo dali takođe on je dao nama i eto neka „win-win“ situacija za obe strane.

Koliko je sada lakše pregovarati s novim igračima kad nudite Evropu?

– Mnogo lakše. Opet kažem, mnogo lakše. Zato i mi sada imamo, kako da kažem, kredibilitet da krenemo sada, iako je dosta onako da kažeš rano, mada nikad nije rano, na neke igrače na koje je možda pre 10 meseci smešno bilo i da krenemo. Tako da pregovaramo sa dosta ozbiljnim igračima u jako interesantnim godinama sa ozbiljnim potencijalom da dođu kod nas. Neko kao Džasper, ali ne Džasper koji je bio u fazi dole, pa da ga mi vraćamo u život, nego neko ko je u nekom klubu čija karijera ide uzlaznom putanjom. Tako da razgovaramo sa takvim igračima i mislim da ćemo sigurno jednog ili dvojicu tog profila dovesti na kraju.

Radomir Koković je proglašen za trenera sezone. Kakav je plan s njim?

– Pitanje od milion dolara (smeh). Rade je dobio laureat za najboljeg trenera godine, apsolutno zasluženo, znači bez konkurencije po meni. Nagrada njemu, ali nagrada rada celog kluba, svih nas, sigurno. Rade i kad je dolazio ovde dogovor između njega, mene, kluba je bio da ovo bude jedan „long way“ ono što se kaže i da mi stvaramo ne samo tim, da stvaramo klub. Da gradimo klub. Rade je neko ko je više od trenera u tom smislu. On je svestan da je on isto jedan od ljudi koji gradi ovaj klub i sutra jednog dana kad bude otišao on će biti onaj temelj od koga je sve krenulo. Mislim da on to negde oseća i naš dogovor je da on ostane i da sledeće sezone potvrdimo sve ovo. Jer za mene lično, eto sportista sam ceo život i znam kroz karijeru fudbalera da je uvek mnogo lakše napraviti neke stvari, ono što je stvarno onako ozbiljan zadatak je da potvrdiš to i da još iskoračiš unapred. Tako da u tom smislu mi smo motivisaniji još i tako gledamo i ovaj u ovim budućim izazovima koji su ispred nas. Mislim da sam dovoljno rekao.

I vi i Rade ste prilično mladi za funkcije koje obavljate u Super ligi, kako gledate na to?

– Sad, meni dosta ljudi to govori kao mlad si… Ja se ne slažem s tim da sam nešto mlad. Ceo život je fudbal. Ja to radim od svoje 16. godine i imam privilegiju da sada, kad sedim ovde, mogu da vidim jednog igrača ili jednu situaciju iz mnogo različitih naočara ili uglova onako da kažeš. Jer ceo život sam se bavio, bio fudbaler, posle sam se bavio agencijskim poslom, sada iz situacije sportskog direktora, pogotovo zadnjih godina ljudi, okruženje moje su neki treneri, tako da mogu da sagledam situaciju iz mnogo različitih uglova. Mislim da je to moja mnogo velika prednost. Rade je neko ko je isto prošao sve to kao fudbaler, jako rano se opredelio za trenerski posao i to su naše ozbiljne prednosti. Ništa ovo što se dešava nije slučajno. Mi smo na istom putu i tako smo selektirali ljude i on za svoj stručni štab i mi neko naše okruženje ovde koje se bavi logistikom, svi ljudi su takvog profila, takva je energija prosto. I nama i fali još, jako je malo ljudi koji žele da budu 15, 16, 17 sati posvećeni svom poslu. I tu je negde tajna. Da l’ neko ima 15-20 godina iskustva – ja ne verujem u to.

Šta je lakše, biti na terenu ili u sportskom sektoru?

– Na terenu sigurno, to bez dileme. Jer ti kad si na terenu ti negde kao fudbaler, ti se baviš samim sobom i odgovoran si sam za sebe i to je to. Često si i sebičan, vidiš situaciju samo iz svog ugla i to je to. Kao neko kao trener koji mora da razmišlja o 30 plus igrača, kao funkcioner koji mora da razmišlja o igračima, trenerima, klubu, svemu – je još veća odgovornost na tebi. Ali dobro, tražili ste – gledajte.

Kakav odnos imate sa igračima van terena?

– Pokušavam sa njima da budem stvarno prijateljski nastrojen, ali da nikada ne pređemo neku granicu. Mislim da su svesni da sam uvek tu za njih, a oni su u godinama kada istinski trebaju dobar savet, ne samo na terenu nego i često van terena. Mnogo izazova u njihovim životima, mnoge stvari su se njima desile odjednom. Evo da se dotaknem na primer Alekse Kuljanina, njemu se život u 10 meseci promenio iz korena. Od konobarisanja i ispadanja iz lige sa Inđijom do statusa mladog reprezentativca, rešavanja nekih utakmica, poziva za reprezentaciju, toga da ima ovaj interes za njega, onaj interes za njega… I to su opasne stvari sa kojima moramo da se bavimo. Pa je sve to negde, ceo taj neki stres, sigurno uticao na taj neki njegov možda i nervni sistem, pa onda došla mu je jedna povreda, pa druga. Klub smo koji se ne bavi samo „igraš dobro, ne igraš dobro“. Moramo se baviti i ovim stvarima jer ja znam kako sam možda želeo da se ljudi ophode prema meni dok sam bio sportista. U većini klubova nisu, potrošna si roba. Sad si tu, sutra nisi. Ja ne želim da se tako ophodimo prema igračima i važno mi je da oni, kad odu jednog dana od nas, budu i bolji ljudi, ne samo bolji fudbaleri.

Šta bi za vas bio uspeh u Evropi naredne sezone?

– Pa opet, uspeh lično za mene bi bio da mi, s kim god da igramo,  održimo naš identitet i da budemo konkurentni toj ekipi. Sada naravno, da budemo onako totalni iskreni, dosta će zavisiti od protivnika koji nam zapadne. Bude li nam zapao neka Panatinaikos ili tamo neki Midtjiland, to su onako ogromni klubovi. Naravno da će šanse biti malo manje, ako neko bude drugi malo veće za prolaz, ali suštinski je važno da mi zadržimo naš identitet, da svi ti naši igrači dobiju i to iskustvo igranja evropskih utakmica jer će to njih učiniti boljim i iskusnijim i to je ono čime bih ja bio srećan i zadovoljan.

Postoji li strah od zgusnutog rasporeda i borbe na tri fronta?

– Sigurno da postoji i mi razmišljamo u tom pravcu, ne od današnjeg dana, mi o tome razmišljamo kad se završila sezona, to jest regularni deo. Nešto gde moramo da budemo jako oprezni i po meni da učimo možda i iz grešaka nekih drugih klubova, jer će biti bezbolnije. I sigurno u tom smislu ćemo proširiti naš roster. Zadržaćemo 80 odsto ekipe, ali ćemo sigurno još 5-6 igrača još da bismo povećali roster jer nas očekuje borba na tri fronta – i kup i prvenstvo i Evropa.

Koliko je finansijski aspekt bitan za stabilnost kluba u Super ligi?

– Budžet je često nešto što je onako „tricky“ što se kaže. Ono, sad ti možeš da napraviš dobru selekciju sa nekim normalnim budžetom, a opet možeš da se zaletiš da imaš veći budžet, a da promašiš. Tako da ne bih se vezao za budžet, vezao bih se za dobru selekciju. Mislim da smo mi, pogotovo ove godine pokazali da možemo da dovedemo kvalitetne igrače za jedan normalan novac i da ti igrači ne dođu nas kod nas samo zbog novca, nego jer stvarno možemo da ih učinimo boljim, a oni će zaraditi negde tamo kada odu od nas. Jer mogu da odu možda u neki drugi klub, možda uzmu 20, 30, 40, 50 odsto više novca i posle toga da se spuste nazad. Ono što je naša lična karta je –  dođi ovde i odavde ćeš biti bolji igrač, a kad budeš bolji igrač onda ćeš tamo negde i taj finansijski deo da naplatiš.

Kako komentarišete najavljeno skraćenje lige na 14, pa na 12 klubova?

– Kada je liga manja, onda je i koncentracija kvaliteta veća. E sad s druge strane mi smo jedna liga koja je razvojna. Mnogo mladih igrača će biti u ozbiljnom stresu, pa i klubovi. Veliko je pitanje koliko će imati prostora za te mlade igrače. Naša filozofija je takva i mi ćemo se držati toga, to je sigurno. Ali da li će drugi klubovi, da li je to dobro za naš fudbal, postoje neki tamo pametniji ljudi od mene koji se bave sa tim i imaju odgovornost ka tome. Tako da, ako su oni odlučili da to tako bude, mi moramo da se prilagodimo, ali mi opet imamo naš put i nama to na neku ruku odgovara. Da l’ odgovara nekim drugim klubovima ne znam, da li je to dobro za neke te mlade igrače jer ja mislim da mi treba da budemo sigurno razvojna liga. Videćemo, vreme će pokazati.

Šta je potrebno Železničaru da postane konstantno konkurentan Zvezdi i Partizanu?

– Kontinuitet samo. Moraš da imaš put, mi ga imamo i moramo da ga se držimo. Mislim da često, mi kao ljudi, krenemo negde, pa nas ponese ili neki uspeh ili nas poremeti neki neuspeh. Ne, mislim da mi moramo da budemo odlučni i da idemo ovim putem koji nam je doneo… Opet ja ću sad reći rezultat, kad kažem rezultat ne mislim to što smo mi završili četvrti nego rezultat u smislu da ovaj klub raste, rezultat u smislu da su svi ovi igrači bolji nego što su bili i to je rezultat za mene. Da l’ smo četvrti, šesti, sedmi, osmi, treći, prvi – nije mi suštinski važno. Za mene je ovo rezultat i mislim da tu moramo da budemo onako odlučni, da nas ne poremeti ni sutra kad bude kad možda budemo izgubili dve-tri utakmice za redom ni kad dobijemo sedam za redom. Tu moramo da budemo jaki jer samo samo to će nam doneti kontinuitet, a kontinuitet je za mene kvalitet u sportu.

Koliko ste daleko od borbe za titulu?

– Nedostaje nama mnogo. Mislim, da budemo iskreni, ne bih voleo da se mi merimo ni sa Zvezdom ni sa Partizanom ni sa Vojvodinom. Mi znamo na današnji dan gde smo, ali isto tako sa ovim procesom se nadamo da ćemo jednog dana da budemo tamo negde i ja verujem u to. Kada je to? Proces je, zahteva mnogo, sigurno da će, da će biti, da će trebati duži vremenski period, ali mislim da imamo dobre dobre temelje, dobar put, moramo se držati toga i onda… Ako govorimo sada šta nam se sve desilo u ovih 10 meseci, nama je ovo bio plan da se desi u tri godine. Nama su se sve desilo u ovih 10 meseci. I najmlađa ekipa u ligi i transfer Jovana Milosavljevića istorijski i na kraju Evropa. Znači, mnogo nekih pozitivnih stvari se desilo u kratkom vremenskom periodu. Tako da mi planiramo dugoročno, može se to desiti brže nego što očekujemo, bitno je samo da mi ostanemo na ovom kursu.

Dominantna Crvena zvezda – prednost ili mana za ligu?

– Zvezdu odvaja sve i ta logistika van terena i kvalitet igrača na terenu i na kraju krajeva ogroman budžet koji Zvezda ima. Zvezda u ovom momentu može da napravi ne znam ni ja kakve transfere. Ne govorim samo ulazne nego i neke izlazne. Zvezda igra Evropu već osam, devet, deset godina u kontinuitetu, igra grupne faze, prolazi, pravi velike transfere ulazne, izlazne, dovodi jako kvalitetne igrače. Sad pričamo mi na našem nivou, sada smo se malo podigli pa možemo bolje igrače, a sad zamislite Zvezdu koja pre dve-tri godine sa šampionskom titulom je imala automatski ulazak u Ligu šampiona. Zamislite tu pregovaračku tačku kad možeš da ponudiš igraču osam utakmica Lige šampiona odmah. Zvezda je otišla daleko od svih naših klubova. Nije dobro za našu ligu da razlika bude toliko velika i ja mislim da, nadam se da će sledeće godine i Partizan i Vojvodina da budu konkurentni. To je Vojvodina pokazala ove godine, dva puta je dobila Zvezdu, nije mala stvar. U kupu je isto bila konkurentna do kraja, zamalo da osvoji to. Tako da Vojvodina se diže, Partizan je dobro krenuo, posle eto zbog tih nekih stvari, po meni vanfudbalskih, to je uticalo na te momke da odu dole, ali mislim da i ti neki manji klubovi – ne Zvezda i Vojvodina – da eto mogu da budu konkurentni. Mislim da će to za nekoliko godina da se smanji taj jaz.

Šta je sa stadionom u Pančevu? Gde ćete igrati Evropu?

– Mi ćemo 99 odsto moći da odigramo prvo kolo ovde kod nas. Bili su nam ljudi iz UEFA. Ostale su neke stvari tehničke prirode da popravimo. Neke sitnice koje su na nama da popravimo. Ja se nadam i verujem da mi to hoćemo i da ćemo moći prvo kolo da odigramo ovde, jer opet je drugačije kad igraš u svom gradu zbog ovih navijača koji su nas podržali pogotovo pred kraj prvenstva. Negde smo ih vratili na stadion, prepoznali su tu našu posvećenost, našu energiju, pomogli nam mnogo u nekim važnim utakmicama i mislim da ovim što smo uradili ove godine želim da napravimo neku kulturu da Pančevci konstantno svaku utakmicu budu na na tribinama i da nas podrže i da budu, kako to oni neki veliki klubovi kažu, 12. igrač. Kad bismo mi došli u situaciju da naši navijači budu nama 12. igrač mislim da bismo dobili još tih nekih 5-10 odsto na terenu i mnogo bi nam značilo.

Kako privoleti publiku u Pančevu da Železničar postane kult?

– Sigurno će trebati neko vreme, ali mislim da smo na na dobrom putu. Kad me pitaš šta je trebalo – trebalo je ovo. Trebalo je da igraš lep fudbal, trebalo je da imaš mladu ekipu, trebalo je da pobediš neke velike ekipe i ovde i tamo i trebalo je na kraju da izboriš Evropu. Tako da mi smo naše odradili ove godine i mislim da su ljudi to prepoznali. Nadam se da ćemo mi našim kontinuitetom da održimo to i da ih još više privolimo da dolaze i da nas bodre i da napravimo stvarno kao što gradimo tim da gradimo i klub, a jedan klub mora da ima i bazu navijača i ti navijači, ti ljudi u gradu moraju da budu uz klub i onda se igrač oseća drugačije onda stvaraš stvarno istoriju.

I za kraj, šta Bojan Šaranov želi da ostavi Železničaru u amanet?

– Meni je fudbal sve u životu dao i ja moram da mu vratim nešto, je l’ tako? Tako da, neko sam ko stvarno želi da stvara i ja sam dobio – da se zahvalim ljudima u klubu na ovoj prilici – da stvaram. Dobio sam odrešene ruke u tom nekom sportskom sektoru i mislim da to uopšte nije lako u Srbiji dobiti. Ja sam im jako zahvalan na tom poverenju i trudim se svakodnevno da ga opravdam i želim da nešto ostane u amanet i iza mene i opet kažem ne stvaramo samo ekipu stvaramo klub i to je ono što je moja satisfakcija. Mnogo je šire nego pobediti utakmicu ili izgubiti utakmicu i radi me da kažem to da sam svakodnevno ovde, da stvaramo nešto, da se ja nadograđujem. Neko sam ko puno voli da putuje, da uči, da razgovara sa ljudima pametnijim boljim od mene, često sam po nekim velikim klubovima razgovaram s njima učim i želim to da prenesem ovde. Mnogo me zanimaju razvojni klubovi tipa Bodo ili tipa Mjalbi, neki klubovi koji su onako napravili jedno malo čudo i sad iz perspektive tamo nekog navijača ili čoveka koji samo prati fudbal „uh da to se desilo“, ali ne to su to je ozbiljna posvećenost, to je ozbiljan rad ozbiljna edukacija tako da želim da jednog dana napravimo tako nešto i to je ono što bi bio onaj moj finalni tač što se kaže. A što se tiče trofeja, mi smo i ove godine zamalo ušli u polufinale kupa, to sada nismo uradili i ja verujem da ako mi nastavimo ovako pitanje vremena kada će to doći.