Super liga Srbije

Izvor: Zajednica

Ne može veliki broj fudbalera da se pohvali statusom „legende“ Super lige Srbije. Jednostavno, takvi su morali da ostave pečat u domaćem fudbalu, toliko snažan da će ih fudbalski fanatici pamtiti večno.

Čini se da je Andriji Kaluđeroviću to pošlo za rukom, jer malo je onih pravih ljubitelja bubamare koji ne znaju za prekaljenog napadača, koji je od ubojitog mirisa za gol žario i palio od OFK Beograda, Rada, Crvene zvezde, kasnije i za Vojvodinu, Proleter, Grafičar, da bi na kraju je završio karijeru tamo gde je sve počelo – na Karaburmi.

Za sajt Super lige Srbije, u rubrici „Legende Super lige“, Kaluđerović je govorio o svojim počecima, Crvenoj zvezdi, Robertu Prosinečkom, najvećoj grešci u karijeri, ali i današnjem srpskom fudbalu, koji prema njegovim rečima, pokazuje izuzetan boljitak.

– Došao sam kao klinac sa 14 godina u OFK Beograd iz Bačke Topole, u kadetski tim OFK Beograda kod Slobodana Krčmarevića. Debitovao sam sa 16 godina za prvu ekipu u Banatskom Dvoru protiv Budućnosti, kod Stevice Kuzmanovskog, i onda sam posle bio na par pozajmica, dvojne registracije smo tada imali. Menjao sam dosta trenera, onda se vratio negde sa 18, 18 i po godina i počeo sam kod Ratka Dostanića da dobijam ozbiljniju minutažu, posle sam radio sa Banetom Vukašinovićem, pa Ljupkom Petrovićem, ne znam više ko je bio trener. Onda sam posle toga, nakon Olimpijskih igara u Pekingu, otišao u Rad da igram. Ja, kad sam se vratio sa Igara, nisam imao minutažu kojoj sam se nadao i onda sam odlučio da odem u Rad, koji je tada platio 100.000 evra za mene. To je bio ozbiljan transfer. I tamo sam napravio prve ozbiljnije korake ka nekom ozbiljnijem fudbalu. Počeo sam da dajem golove u kontinuitetu, sazreo sam kao igrač. Imao sam dosta individualnog rada u tom klubu kod Ranka Stojića i Marka Nikolića, gde sam dosta napredovao kao igrač. Svoj stil sam mnogo promenio. Usredsredio sam se najviše na davanje golova, na boravak u šesnaestercu, da puno ne lutam van toga. I to mi se na kraju isplatilo transferom u Crvenu zvezdu, gde sam posle bio najbolji strelac lige i najbolji golgeter Zvezde – počeo je Kaluđerović, pa nastavio:

– I tako, posle sam otišao u inostranstvo. Vratio sam se u Vojvodinu na kratku pozajmicu kod Marka Nikolića, posle Španije. Bio sam u ekipi koja je osvojila prvi Kup u istoriji kluba iz Novog Sada. Bio sam i najbolji strelac te godine Vojvodine u Kupu. Mi smo izbacili Zvezdu, naša generacija. Došli smo do polufinala, njima su ostali Spartak i Jagodina. Mi smo dobili Kraljevo u gostima, Slogu, Novi Pazar kod kuće i Zvezdu. I onda je u polufinalu ostao Spartak, dve utakmice, i Jagodina finale. Tako da je ta ekipa osvojila Kup, ali isto i mi se osećamo, koji smo igrali prvi deo tog Kupa, kao zaslužni za to. I eto, osećamo se kao deo te ekipe koja je osvojila taj prvi trofej Kupa u istoriji jednog kluba kakav je Vojvodina, što je velika čast.

– I posle sam se vraćao u Rad, ono što već znate, par puta. Onda sam na kraju karijere igrao poslednji put Super ligu za Proleter, to je bila najneuspešnija godina da sam igrao. Ispali smo iz lige, tu sam malo preuzeo i neke druge stvari da pomognem klubu van fudbala i da dovodim poznanike, prijatelje koji su igrali sa mnom ili sam ih poznavao tokom karijere da tu budu uz klub. Ali jednostavno ta ideja nije uspela, mi smo ispali iz lige i onda sam se ja posle toga povukao, malo igrao za Grafičar sa ovim klincima Zvezde i na kraju završio karijeru u OFK Beogradu.

Nije imao žal što sa Romantičarima nije zaigrao u Prvoj ligi Srbije, pa kasnije i Super ligi, osetio je kada je kraj.

– Ja sam onda već, kad smo ispali iz lige sa Proleterom, malo tada možda pomislio da je kraj i trebao da batalim fudbal. Ovo posle mi je bilo sve, iskreno da vam kažem, zasitio sam se više tog svakodnevnog treniranja i putovanja, preselio sam se u Novi Sad, pa sam onda putovao na treninge, na utakmice i bilo mi je već preko glave. Što se tiče fizike i to, mogao sam da igram još par godina sigurno, ali nisam više bio toliko motivisan da igram fudbal i nisam imao onu glad više koja je potrebna za fudbal, tako da sam odlučio baš da prekinem karijeru bez ikakvog žaljenja.

Poseban uticaj na karijeru Andrije Kaluđerovića imao je Marko Nikolić, sadašnji šef struke AEK-a.

– Marko je bio ozbiljan psiholog i sad je, to mu je zaštitni znak. Mnogi treneri naši što rade u srpskom fudbalu bi mogli da se ugledaju na njega po toj psihologiji. On je meni bio podrška – mlad igrač treba podršku, pomoć: Ne ide mladom igraču uvek u karijeri kako treba. Greši. Ja sam, na primer, grešio, postignem gol za vikend i onda mislim da sam slobodan do petka sledećeg, da mogu da radim šta hoću na treningu i da ću da igram opet dobro. I onda me je on naučio da je kontinuitet kvalitet, da je to najvažnije u fudbalu. Tad sam prvi put shvatio to, da je kontinuitet jedini kvalitet u fudbalu. Da ti moraš, pogotovo u velikim klubovima, da nastavljaš svaki vikend da daješ golove, a do tada sam shvatao fudbal kao zabavu, postignem gol pa ‘ajde, mogu malo laganije sad, ovaj vikend ja sam dao gol, izaći ću sledeću sigurno. Takva su mi razmišljanja bila, klinačka onako, ali kod njega sam te stvari shvatio, i kod Ranka Stojića. Puno smo ostajali posle treninga da radimo završnicu. Šutirao sam bezbroj puta na gol u Radu. Ranko Stojić je o tom pričao u nekim emisijama, to je stvarno istina. Imao sam svaki dan, nisam izlazio sa treninga dok ne šutnem bar 50 puta posle treninga na gol. Doveo sam sebe u takvu situaciju da sam maltene postao u Radu i Zvezdi da iz svake situacije koja je mirisala na gol, maltene sam postizao pogodak. Veoma malo šansi sam promašivao, tako da je to pravi put za te mlade igrače, da ponavljaju, samo ponavljanje svake pozicije koja mu treba, to je ključ nekog uspeha.

Prvi kontakt sa Crvenom zvezdom bio je ispunjenje snova za Andriju.

– To je bio jedan od najlepših dana, potvrda dečačkog sna. Zove te najbolji klub u Srbiji, hoće da te otkupe od Rada, ideš na Marakanu, kako to da opišem. To je bio već kraj avgusta, bilo je dosta priča za inostranstvo, na kraju se Zvezda odlučila za mene. Ja sam bio presrećan, otišao sam sa ogromnim motivom u na Marakanu i iz dobre forme iz Rada, tako da sam vrlo lako upao u Zvezdu i imao sam sreće da na početku počnem da igram dobro, dajem golove i onda je mnogo lakše kada ti odmah na startu kreneš da neke stvari postižeš.

Voli Kaluđerović uvek da istakne da niko neće biti zapamćen po golovima i asistencijama, već titulama koje je osvojio sa klubom. Zato smatra da nije do kraja ostavio pečat na Marakani.

– To se uvek kaže, zato je fudbal kolektivni sport. Ko pamti sada individualno ko je kako igrao u Zvezdi te godine? Pamte se trofeji i to je to. Ja nisam imao pehare u Zvezdi. Isto sam, eto, mogu da kažem, taj jedan Kup osvojio gde sam učestvovao isto sa dva gola do polufinala, posle su oni pobedili. ‘Ajde, oni su imali teži put tada Partizan i posle su dobili Borac iz Čačka u finalu. Taj Kup se isto meni pripisuje, ali ja kažem, mislim učestvovao sam u tom osvajanju titule. Stvarno sam imao na 55 utakmica 30 golova, to je baš dobar učinak. I to sam postigao većinu od tih 30 golova, to su bili odlučujući golovi za pobede. Ne ono da dam na 4:1, peti gol i tako to. Možda par golova, ali ovo ostalo su sve bili odlučujući pogoci, što je isto velika razlika da li je gol odlučujući ili ne. I nisam davao po utakmici po tri gola, nisam dao tih 30, dao sam možda na 50 utakmica raspoređeno.

Jedan večiti derbi večno će pamtiti.

– Najviše ostaje urezan derbi za Uskrs, za Veliku subotu. Derbi za titulu, isti broj bodova, ili su oni imali bod više, ili je bila ista situacija. Znam da je njima zbog međusobnog skora i gol-razlike odgovarao remi. Partizanu su odgovarala oba rezultata, nama samo pobeda. I oni su nas pobedili 1:0 u Humskoj. Sećam se nije bilo gostujućih navijača zbog Velike subote. Mi smo tamo otišli sami. Izgubili smo 1:0, prvo poluvreme smo imali priliku, ja sam išao 1 na 1 sa golmanom, promašio sam protiv Stojkovića, to je bila najveća šansa. I to ti ostane upamćeno, rekao sam da sam imao realizaciju odličnu, tad sam promašio veliku šansu. I to je ostalo kao uspomena svima, derbi, šta se uradi, to je sud za sve. Tako da tada smo izgubili titulu i to mi je ostalo loše sećanje, ta utakmica.

Rad sa Robertom Prosinečkim i ono što ga je izdvajalo od ostalih.

– Robi Prosinečki je došao, to je bio njegov prvi trenerski posao, puno se bazirao na španski stil fudbala, posed lopte. I to, iskreno da kažem, kao napadaču nije puno odgovaralo, mi smo mnogo išli u sredinu i nazad, imali smo veliki posed, ali malo prilika smo stvarali. A za jednog napadača, kad ima malo šansi, ne može da bude niko zadovoljan. Da, bio je dobar trener, publika je uživala u njegovim pojavljivanjima i njegovom vođenju konferencija i tako. Nešto novo je uneo u srpski fudbal. Sećam se da je govorio sastav dan pre utakmice, kaže ko će da igra i tako.

Imao je Prosinečki poseban izbor postave za utakmicu, fudbaleri nisu znali do poslednjeg dana da li igraju.

– Voleo je to da se nije znalo tokom treninga, tokom nedelje ko će da igra, onda znaš dan pre ko će da istrči na teren, pa si spokojan ili se pomiriš s tim da ne igraš. Ali uglavnom sam ja bio u tih 11 i to je isto bitno. U Zvezdi sam od tih 55 utakmica možda dve-tri bio na klupi, to je isto za neki moj ponos. Da nisam samo prošao kroz klub, nego da sam ostavio ipak neki trag – bio sam najbolji strelac u ligi i u muzeju Zvezde se nalaze najbolji strelci kroz istoriju kluba u ligi, tako da mogu da kažem da sam stvarno ponosan na moj period igranja u crveno-belom dresu, jer promenio bih samo to da sam osvojio neki trofej, ali šta da se radi, takva je bila situacija.

Žao je Andriji Kaluđeroviću što nije par godina kasnije došao na svet, možda bi bio jedan od glavnih aktera ovih Zvezdinih uspeha.

– Pa kako ne, ja gledam sad derbije, Partizan se brani. Na primer, gledao sam jednom, Šerif Endiaje ne izlazi iz 20 metara, bude u tom rejonu 90 minuta. Ja nisam maltene šutnuo na gol pet puta u tom smislu, čuvali su me Krstajić i Savić u Partizanu. Partizan je bio ili bolji ili bar egal, a ovo sada Zvezda je mnogo dominantnija, Partizan se brani maltene 90 minuta. Mnogo je lakše sada napadaču. Ja sam siguran da bih mnogo golova postigao sada u ovoj generaciji, ali to je ono – šta bi bilo kad bi bilo…

Poređenje tadašnje superiornosti Partizana sa današnjom Zvezdinom ipak je nemoguće.

– Nije dominacija, ovo je sad brutalna dominacija Zvezde. Zvezda je mnogo, mnogo bolja finansijski nego što je tad bio Partizan. Partizan je bio finansijski bolji od nas, ali ne toliko koliko sad.

Za Zvezdu je igrao iz ljubavi, jer kako kaže, novca nije bilo na mnogo

– Baš je bilo teško. Sad imaju svi igrači agente i finansijere koji ih pomažu dok nema, a tada si morao da se snalaziš kako možeš, od roditelja, od ovoga, od onoga, ali moraš da pozajmiš, bije bilo novca po nekoliko meseci.

Karijera u Kini posle Zvezde je dobila neočekivani obrt.

– Odrekao sam se 300.000 evra da bih otišao u Španiju, to je živa istina. To pokazuje koliko sam želeo da igram fudbal na tom nivou, da se vratim, jer nisam napravio transfer kakav sam hteo. To je bila druga liga, pa da se vratim u evropski fudbal. Na kraju, ta varijanta se nije pokazala plodonosnom.

Da može da vrati vreme, Kaluđerović ne bi napravio isti grešku.

– Sada ne bih sigurno. jer posle karijere najbitnije je da možeš da živiš od toga što si zaradio. Što bi se reklo – da si svoj čovek. Najvažnije je da imaš za sebe, porodicu, svoje najvoljenije, bitno je šta si ostavio iza sebe, ali i koliko si se obezbedio da možeš normalno da živiš kasnije. Trofeji, gde si igrao i sve to je lepo, ali ako nemaš sređenu finansijsku situaciju da možeš normalno da živiš posle karijere, to je veliki problem. Tako da bih se sada odlučio da ne rizikujem za pare, nego da zaradim još to što sam izgubio, ali zadovoljan sam i ovako, sve je to dobro.

I sam ističe kada je imao poslednje „buđenje“. Ali, nije transfer u Švajcarsku urodio plodom. Posle je sve bilo avanturistički.

– Posle sam imao još jednu šansu da se vratim u ozbiljan fudbal u Švajcarskoj, kad nisam uspeo da se vratim, onda sam krenuo sa avanturizmom. Kad sam dobijao ponude, nisam hteo da pauziram karijeru, tražio sam i da idem dalje, čak i u Australiju i neke dalje destinacije. Video da neću igrati fudbal na top nivou, odlučio sam se za tu avanturističku karijeru, da putujem po svetu.

Klub iz regiona mu nije pružio šansu, smatrao je Kaluđerović da ju je zaslužio u datom trenutku.

– Olimpija je bila baš loš klub u tom trenutku, nije se znalo ko pije, ko plaća. Ja sam potpisao ugovor na dve godine, a trener je došao sutradan, sa naših prostora, koji me nije želeo u klubu. Dva stranca su mogla da igraju van Evropske unije u Sloveniji, ja sam došao tamo praktično bez prava da igram, a imao sam ugovor na dve godine. Vrlo brzo sam to raskinuo i otišao u Indiju, jer sam imao ponudu. Nisam voleo da ostajem tamo gde nisam poželjan, nego sam gledao da idem gde ću da igram.

Kraj internacionalne karijere je doneo i ulazak u istoriju.

– To mi je jedan od najneuspešnijih perioda karijere, ta godina – Indija, pa posle Zaprešić i onda Letonija. Tu sam baš slabo igrao, dao sam možda dva-tri gola i to je za zaborav. Ali eto, posle sam osvojio titulu sa Žalgirisom, ušao u istoriju kluba i završilo se to na lep način.

Ipak, posle svega bi sebi samo jedno poručio.

– Promenio bih sigurno da sam iz Zvezde bio strpljiviji i otišao direktno negde u Evropu.

Andrija Kaluđerović će tokom celog života isticati tri kluba. Sa Radom sada pravi jednu lepu fudbalsku priču u cilju povratka tima sa Banjice u elitu.

– Ja volim klub, živim za klub. Imam tri tima koja su mi u srcu – OFK Beograd, gde sam ponikao i završio karijeru, Rad koji me je podigao na nivo ozbiljnog fudbalera i kojem sam se vraćao vrlo rado i naravno Zvezda. Pojavila se šansa da pomognem OFK Beogradu u trećoj ligi da uđe u viši rang, sada su me drugari iz Rada zvali da pomognem, igramo amaterski, bez treninga, družimo se i nije nam teško, igramo po tim selima oko Avale i uživamo.

Nekada ponovo na Marakani, ali bi kopačke bile zamenjene „kravatom“.

– Mogu da pomognem samo kroz dovođenje ili odvođenje igrača, sad radim kao agent, tu mogu da pomognem. I vrlo rado bih to učinio.

Super liga Srbije je dosta zanimljivija poslednjih godina, ali bivši napadač ističe da je Crvena zvezda daleko od ostalih.

– Jedino što je Zvezda mnogo dominantna, to je malo dosadno, ali ostalo je zanimljivo borba za opstanak, za Evropu, dosta klubova je tu blizu. Liga je zanimljiva, pogotovo sada kada ispada četiri ekipe, svaka utakmica ima značaj. To je prava draž, kada svaki meč vredi. Mislim da je svima interesantnije. Da se Partizan malo digne i izjednači se situacija, pa da bude zanimljivo i u borbi za titulu.

Crveno-beli su „porasli“, a Kaluđerović ih je svrstao u sam vrh evropskog fudbala.

– Zvezda mi je delovala odlično ove sezone. Žao mi je što su ispali od Lila. To su utakmice gde odlučuju detalji. Mislim da Zvezda može da se nosi sa većinom evropskih klubova, osim baš onih najjačih, ali sa ovima iz drugog ešalona može – Lil, Štutgart, Lacio, Roma… Protiv nekog malo lakše, sa nekima teže, sada smo bliži Ligi Evrope i tom drugom šeširu Lige šampiona.

Poređenje sa Renom iz doba kada je Kaluđerović nastupao za Crvenu zvezdu, kao i šta je falilo timu sa Marakane da pobedi francuske timove.

– Francuzi nam tradicionalno ne odgovaraju, fizički su jaki i brzi. Protiv takvih ekipa je teško igrati. Naše karakteristike nisu brzina i snaga, poznato je, protiv ekipa sa puno igrača iz Afrike je mnogo teško igrati. Kada smo igrali protiv njih, jedan je bio kapiten Senegala, a drugi reprezentativac Gane, i to posle onog Svetskog prvenstva. Bilo je veoma teško parirati. Falilo je i malo sreće možda. Protiv Bordoa sigurno sreća. Protiv Rena smo bili inferiorni fizički. Mogli su oni da se pobede, ali ne tako lako.

Poslao je naš sagovornik i poruku mladim igračima, koji su dotakli oblake popularnosti, međutim, pred njima tek predstoji krvav rad i veliko odricanje.

– Ima dosta talentovanih igrača, sada smo pokazali plasmanom na Svetsko i Evropsko prvenstvo. Partizan ima odlične, talentovane fudbalere, Zvezda… svi znaju za Kostova, traži ga pola Evrope, neverovatan je. Voleo bih da vidim to dete u nastavku karijere, malo i zbog fizike. Maksimović je isto sjajan, otišao je u Lajpcig, trebaće mu vremena za adaptaciju. Nije se lako nametnuti. Partizan sa Ugrešićem, Dragojevićem, Simićem… Ali, ključ su rad i disciplina. Fudbalske navike, velika odricanja, to bi bio veliki uspeh. Kada odu u inostranstvo, tamo više nema povlašćenog statusa. Moraš da radiš duplo više da bi uspeo i izborio se za mesto pod suncem.. To naši igrači često ne shvataju na vreme. Neki su shvatili, na primer Dušan Tadić u Holandiji, Vlahović isto tako. Ko to uspe, talenat imaju, ostalo ćemo videti kada odu preko.

Voleo bi Andrija Kaluđerović da se oproba na nekoj novoj funkciji, ali trenutno ne razmišlja dugoročno i polako gradi put, ponovo u fudbalskom svetu.

– Tu sam, igram u Radu. Nemam afinitete, trenutno sam agent, možda bih radio kao sportski direktor. To me ispunjava, pratim karijere mladih igrača. Mislim da je pozicija usko povezana sa sportskim direktorom, pa bih se i tu oprobao nekad u budućnosti – poručio je Kaluđerović.