Legende Super lige Srbije – Dragan Mrđa
Izvor: Zajednica
Mnogo je napadača prošlo kroz Super ligu Srbije, a mnogi će tek ostaviti trag u domaćem fudbalu, ali retko ko će iza sebe ostaviti pečat kakav je ostavio čuveni Dragan Mrđa. Njegov put do vrha nije bio nimalo lak – bilo je uspona i padova, imao je, pa nije imao, ali je na kraju postao najbolji strelac i najbolji igrač Super lige Srbije, a zatim sa voljenom Crvenom zvezdom osvojio i šampionsku titulu u jednom od najtežih trenutaka u istoriji kluba.
Dragan Mrđa je ime koje pamte i starije i mlađe generacije ljubitelja fudbala. Ponikao je u Crvenoj zvezdi, ali ga je put preko Jedinstva iz Uba, Belgije i Rusije doveo do Vojvodine, gde je pružao možda i najbolje partije u karijeri. U tom periodu bio je najbolji napadač u zemlji, što mu je donelo transfer u Sion, gde je sarađivao i sa Đenarom Gatuzom.
Povrede su ga usporile u Švajcarskoj, ali su mu omogućile da se 2014. godine vrati u voljeni klub, Crvenu zvezdu, sa kojom je posle šest godina osvojio šampionsku titulu. Nakon toga karijeru je nastavio u Japanu, a potom i u Sloveniji, gde je završio igračke dane.
Za sajt Super lige Srbije, u rubrici „Legende Super lige“, Dragan Mrđa govorio je o tome gde je danas, kako je izgledao njegov fudbalski put, zbog čega je policija upala u svlačionicu Lirsa u Belgiji, na šta je najponosniji, ali i za čim najviše žali u svojoj karijeri.
Za početak, gde je danas i čime se bavi Dragan Mrđa nakon završetka igračke karijere?
– Čim sam završio karijeru, položio sam sve trenerske licence. Prvo B, zatim A, a na kraju i PRO licencu. U međuvremenu sam više od godinu dana radio kao skaut u Crvenoj zvezdi. Kao što znate, karijeru sam završio u Japanu i veoma sam vezan za tu zemlju, pa sam sarađivao sa domaćim i stranim igračima, ali i trenerima. Iz svih oblasti u kojima sam radio stekao sam veliko iskustvo.
Kakvi su planovi za budućnost? Možemo li uskoro da Vas očekujemo u ulozi trenera?
– To mi je želja, imam to u glavi, ali… Kada vidim kakav status treneri imaju u našem fudbalu, steknem utisak da su mnogi u tom poslu zato što moraju. Kod mene to nije slučaj, ne zavisim od toga. Zbog toga još nisam spreman da donesem takvu odluku. Postoji mali broj klubova u Srbiji u kojima vidim ozbiljan projekat i stabilnost. Ne volim kada je jedan dan jedno, a već za mesec dana nešto sasvim drugo. Ima klubova u kojima prepoznajem dobar projekat, ali kada vidim kakav tretman treneri imaju, nemam neku posebnu želju da odmah uđem u taj posao.
Koliko danas pratite Super ligu i Prvu ligu Srbije?
– Super ligu pratim dosta. Kada je reč o Prvoj ligi, ne idem često na utakmice, ali ispratim rezultate kroz medije, pročitam šta se dešava i pogledam poneki meč. Kada je u pitanju aktivno praćenje, najviše gledam Super ligu Srbije.
Kako Vam se čini Super liga danas u poređenju sa periodom kada ste Vi igrali? Danas se mnogo više ulaže u klubove, terene i infrastrukturu.
– Drago mi je zbog toga. Tereni su mnogo bolji, klubovi ulažu više novca u igrače. Jedina mana, koju verujem da je moguće ispraviti, jesu navijači. Osim Crvene zvezde i, uslovno rečeno, Partizana, koji takođe nema veliku posećenost, ostali klubovi teško pune tribine. Tu su Novi Pazar, ponekad Radnički iz Kragujevca i Vojvodina. Mislim da je ambijent veoma važan i žao mi je što nema više publike na stadionima.
Šta može da vrati navijače na tribine?
– Potrebna je veća neizvesnost u rezultatima. Zvezda je trenutno dosta odmakla u odnosu na ostale klubove u Super ligi Srbije i zbog toga je ljudima manje zanimljivo da dolaze na stadion. Sada nas očekuje smanjenje lige, pa će kvalitet više doći do izražaja. Mislim da će prvenstvo biti zanimljivije, kako u borbi za Evropu, tako i u borbi za opstanak. Posebno kada liga bude imala 12 klubova. Mislim da je to dobra stvar.
Igrali ste u Zvezdi u dva navrata. Kako danas gledate na klub? Učešća u Evropi postala su normalna stvar, kao i milionski transferi.
– Sve to traje još od 2014. godine, kada sam otišao iz Zvezde u Japan. Klub je tada rizikovao sa određenim investicijama i ispostavilo se da je to bio pravi potez. Kada su izborili prvu grupnu fazu evropskog takmičenja, tada je sve krenulo uzlaznom putanjom. Danas, deset godina kasnije, Zvezda može da uloži dva, tri ili četiri miliona evra u jednog igrača. Tako nešto i treba da se radi. Ako očekujete samo priliv novca, a ne ulažete dalje, to nije dobar put. Mislim da je Zvezda daleko ispred svih u našem fudbalu i drago mi je kada je gledam u Ligi šampiona ili Ligi Evrope.
Još jedan Vaš bivši klub, Vojvodina, krenuo je sličnim putem. Mnogo se ulaže, može li da ugrozi Zvezdu u borbi za titulu?
– Da, Vojvodina takođe pravi velike transfere. Već dve ili tri godine podižu lestvicu kada su finansije u pitanju. Završili su drugi prošle sezone, igrali finale Kupa i bili ravnopravan rival Zvezdi. Sada vidimo i u prelaznom roku da žele da ulože ozbiljan novac kako bi napravili kvalitetan tim. Siguran sam da će im se to vratiti, ako ne odmah, onda u skorijoj budućnosti.
Pratite li Svetsko prvenstvo i ko je Vaš favorit?
– Naravno da pratim. Gledam sve utakmice koje mogu. Na osnovu onoga što sam do sada video, Argentina mi je favorit. Ipak, turnirsko je takmičenje i nije najvažnije biti u najboljoj formi na početku, već kada dođu odlučujuće utakmice. Voleo bih da daleko doguraju Brazil i Japan. Ja navijam za Japan.
Često se pominje Vaš prvi mandat u Crvenoj zvezdi. Igrali ste dosta, a onda je usledila iznenadna pozajmica u Jedinstvo iz Uba. Kako ste to doživeli?
– Iz omladinske škole sam prešao u prvi tim kod Zorana Filipovića. Dao mi je šansu i pustio me da igram. Imao sam dobru sezonu, a onda je došao Slavoljub Muslin i želeo da celu našu generaciju pošalje na kaljenje u Ub. Nije mi se to dopalo, bunio sam se, ali sam na kraju morao da odem. Ispostavilo se da je to bilo lepo iskustvo. Uživali smo igrajući tadašnju Drugu ligu, koja je bila veoma kvalitetna. Igrali su Čukarički, Rad i još mnogo dobrih ekipa. Posle Uba sam se vratio u Zvezdu, ali sam ubrzo otišao u Belgiju. Kada ste mladi i nemate dovoljno minuta, normalno je da želite da odete. Na kraju me je život ipak vratio u Zvezdu kada je to bilo najpotrebnije i tada smo osvojili titulu.
Koliko Vam je period u Jedinstvu pomogao u daljoj karijeri?
– To je bila isključivo odluka trenera Muslina. Ne znam koliko mi je značilo kasnije, ali u tom trenutku svakako jeste. Ub je fudbalski grad, ljudi tamo vole fudbal i stvarno smo uživali. Igrali smo veoma jaku ligu. Nismo više bili deca od 16 ili 17 godina, već momci od 18, a u tim godinama mnogo znači da redovno igrate ozbiljno takmičenje.
Koliko je danas važno da mladi igrači iz Super lige odu na pozajmicu u Prvu ligu Srbije ili čak u Srpsku ligu?
– Smatram da svaki mlad igrač koji nema minutažu treba da ode tamo gde će igrati. Naravno, niko ne može da mu garantuje mesto u timu, ali treba da pronađe sredinu u kojoj će imati šansu da se pokaže. Vremenom će svako pronaći svoj put.
Nezaobilazna tema su i bonus igrači. Koliko to pomaže, a koliko odmaže?
– Nisam ljubitelj toga da nešto mora na silu. Naravno, zahvaljujući tom pravilu isplivaće neki mladi igrači. Ali nijedan trener nema problem da stavi mladog fudbalera ako smatra da zaslužuje da igra i da ima kvalitet. Problem je što treneri kod nas često nemaju vremena. Izgube dve ili tri utakmice i odmah im se drma klupa. Iz tog ugla je dobro što postoji pravilo o bonus igračima, jer im daje priliku da igraju.
Konkurencija u Zvezdi tada je bila ogromna, pa ste odlučili da odete?
– Naravno. Igrali su Pantelić, Žigić i Bogavac. Imao sam i ja dosta dobrih utakmica, ali mislim da se nisam najbolje razumeo sa Muslinom u sportskom smislu. Posle je došao Dostanić, pa Zenga, koji me je praktično vratio u život, jer me je poznavao sa utakmica protiv Verone i Lacija. Međutim, pošto Pantelić i Žigić nisu otišli iz Zvezde, nisam želeo da sedim na klupi. Kada se pojavila ponuda Lirsa, odlučio sam da odem u Belgiju.
Usledio je transfer u Lirs. Kakve utiske nosite iz Belgije i da li pamtite neku posebnu anegdotu?
– Belgijska liga je tada bila vrhunska, kao što je i danas. Došao sam u klub koji je imao mnogo problema. Prvih šest meseci igrali smo veoma loše i nismo mogli nikoga da pobedimo. Onda je, posle jednog treninga, došlo pet policijskih kombija. Uhapsili su petoricu igrača, trenera i golmana zbog nameštanja utakmica. Bio je to veoma čudan period za mene. Posle polusezone uspeli smo da se konsolidujemo. Bili smo ubedljivo poslednji na tabeli, stigao je novi trener i na kraju smo uspeli da izborimo opstanak. Ipak, iz Lirsa nosim lepe uspomene.
Posle Lirsa usledila je pozajmica u Zulte Varegem.
– Da, otišao sam na pozajmicu. Oni su tada igrali Kup UEFA. Trener me je više puta zvao i na kraju sam prihvatio ponudu. Boravak tamo trajao je samo šest meseci.
Posle Belgije usledio je Himki i ponovna saradnja sa Slavoljubom Muslinom. Da li ste mislili da će ovog puta biti drugačije?
– Iskreno, nisam. Ponovo nas je spojio fudbal. Privatno smo u korektnim odnosima i nemam ništa protiv njega, ali se sportski nismo najbolje razumeli. Uostalom, Muslin je iz Himkija otišao pre mene, dobio je otkaz, a ja sam potom prešao u Vojvodinu.
U Himkiju se niste dugo zadržali, a potom ste u Vojvodini praktično eksplodirali. Postali ste najbolji strelac i najbolji igrač Super lige Srbije.
– Bila je to jedna od najlepših sezona u mojoj karijeri. Zoran Marić je bio trener i napravio je sistem igre koji mi je u potpunosti odgovarao. Imali smo odličnu ekipu, završili smo drugi na tabeli iza Partizana, dok je Zvezda bila treća. Igrali smo i finale Kupa Srbije, koje smo izgubili upravo od Zvezde. Bio sam kapiten ekipe, iz Vojvodine sam otišao i na Svetsko prvenstvo sa reprezentacijom Srbije. Zaista nosim prelepe uspomene iz Novog Sada i drago mi je što vidim da klub danas ide uzlaznom putanjom.
Usledio je transfer u Sion, ali i teška povreda. Koliko je to uticalo na Vas?
– Prva povreda dogodila se u veoma nezgodnom trenutku. Tek sam stigao u Sion, počeo dobro da igram i onda sam pokidao ligamente. Usledili su operacija i oporavak, sve mi je to bilo novo. Srećom, uspeo sam psihički da prebrodim taj period. Međutim, samo dva meseca kasnije, na utakmici reprezentacije protiv Meksika, povredio sam i drugo koleno – identična povreda. To mi je psihički mnogo teže palo. Imao sam sreću da su obe operacije u Švajcarskoj bile vrhunski odrađene, kao i oporavak. Danas nemam nikakve posledice i imam osećaj kao da nikada nisam ni povredio kolena.
Mnogo se pričalo o Vašem odnosu sa Đenarom Gatuzom u Sionu. Šta se zapravo dogodilo?
– Gatuzo je tada tek počinjao trenersku karijeru i to mu je bio prvi posao. Od prvog dana lepo se postavio prema svima u ekipi. Nije se ponašao kao velika zvezda, iako je iza sebe imao ogromnu igračku karijeru. Imali smo korektan odnos sve do jednog trenutka kada se dogodila jedna potpuno bezazlena situacija. Ništa spektakularno. I danas imam lepo mišljenje o njemu.
Posle Siona usledio je povratak u Crvenu zvezdu i šampionska titula o kojoj se i danas priča.
– Zvezda je klub za koji sam igrao iz ljubavi. To je bio moj san još od detinjstva. Ta 2014. godina zauvek će mi ostati u posebnom sećanju. Posle šest godina vratili smo titulu na Marakanu. Igrači i trener Slaviša Stojanović uspeli su da iznesu veoma težak period za klub. Na to sam posebno ponosan.
Nedavno ste rekli da Zvezdi nedostaje pravi napadač. Šta je danas potrebno da bi se pronašao takav igrač?
– Nedostaje pravih napadača, to je sigurno. Fudbal je postao mnogo brži i sve je manje klasičnih špiceva koji prave razliku. Sa druge strane, kvalitetan napadač je veoma skup. Nije lako pronaći igrača tog profila koji se uklapa u budžet Zvezde. Imali su Šerifa, sada imaju Duartea, za koga mislim da može mnogo više nego što je do sada pokazao. Šerif takođe nije najbolje počeo, ali je kasnije pokazao kvalitet i demantovao mnoge.
Koliko Vam danas znači ime Đino Rafali, „čuveni“ italijanski fudbalski agent?
– Znam na šta mislite, ali iskreno, zaboravio sam čak i to ime. Cela priča nastala je spontano. Bio sam bolestan i ostao u Beogradu, dok je ekipa otišla na pripreme. Ta šala najbolje pokazuje kakvu smo atmosferu imali u svlačionici i kakav smo mentalitet posedovali. Na kraju sam zaista završio u klubu u koji me je, navodno, „zvao“ Đino Rafali. Mijailović i Pečnik znali su koliko volim Japan, pa su me desetak dana zezali. Pošto sam zbog temperature nekoliko dana ostao u Beogradu, nastavili su sa tom pričom i na pripremama. Tek pred kraj godine priznali su mi da su se sve vreme šalili. Naravno, nisam im zamerio.
Na kraju ste zaista završili u Japanu. Po čemu pamtite tu zemlju?
– Možda su tom šalom i prizvali moj odlazak tamo. Iskreno, oduvek mi je bila želja da zaigram u Japanu. Za mene je Japan, uz Srbiju, najbolja država na svetu. Veoma sam vezan za njihov mentalitet, red, rad i disciplinu. Uslovi za rad su neverovatni, kao da igrate u Bajernu ili nekom od najvećih evropskih klubova. Organizacija je besprekorna – od lige i stadiona do navijača. Uživao sam tokom četiri godine provedene tamo i drago mi je što i danas imam čvrste veze sa Japanom i što često odlazim.
Da li postoji nešto zbog čega žalite u karijeri?
– Ne kajem se ni zbog čega, ali postoji jedna stvar za kojom žalim. Krivo mi je što nisam odigrao nijedan minut na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2010. godine. Tada sam bio u odličnoj formi i sigurno sam mogao da pomognem reprezentaciji. To će mi zauvek ostati najveći žal.
Za kraj, na šta ste najponosniji u svojoj karijeri?
– Bez ikakve dileme, na šampionsku titulu sa Crvenom zvezdom 2014. godine. Ta godina i taj uspeh predstavljaju vrhunac moje igračke karijere.
