Super liga Srbije

Izvor: Zajednica

Igor Matić, nekadašnji mađioničar u kopačkama, a danas selektor kadetske reprezentacije Srbije, novi je gost rubrike „Legende Super lige“.

Od debitantskih koraka u teškim devedesetim godinama, preko „romantičarskih“ dana na Karaburmi, pa sve do istorijskog uspona Čukaričkog, Matić je ostao sinonim za „desetku“ koja vidi ono što drugi ne vide.

Kada se sa Matićem započne razgovor o onim prvim, debitantskim koracima u tadašnjoj Prvoj ligi, neminovno se nameće poređenje sa današnjim vremenom. Ipak, za njega, suština igre ostaje ista, bez obzira na decenije koje su prohujale.

– Ako idemo unazad i pamtim te korake, negde nema suštinske razlike. Svako vreme donosi nešto novo, ali generalno, fudbal kao fudbal ima mnogo sličnosti. Naravno, razlike postoje u intenzitetu, u određenim taktičkim varijantama koje su danas kompleksnije, ali sama igra je negde slična. Danas možda postoji razlika u individualnom kvalitetu igrača, ali čvrsto stojim pri stavu da bi svi oni veliki igrači koji su igrali ranije, ti istinski majstori, mogli bez ikakvih problema da igraju u današnjem fudbalu. Iako se danas priča o brzini i intenzitetu kao ključnim faktorima, kvalitet koji su posedovali asovi iz mog vremena bi se adaptirali i u modernim okolnostima.

Ono što, međutim, pravi jasnu granicu između dve epohe nije sama taktika, već mentalitet i okolnosti u kojima su stasavali mladi igrači. Matić se priseća perioda kada je put do vrha bio popločan preprekama koje današnji talenti ne mogu toliko da zamisle.

– Bio je to specifičan period, vreme sankcija i ratova, kada je bilo izuzetno teško otići u inostranstvo. Danas je tržište potpuno drugačije. Igrači odigraju dve-tri utakmice i već idu preko granice. Tržište diktira promociju mladih igrača, jer naši klubovi definitivno žive od njihove prodaje. Zbog toga mnogi igrači, možda čak i sa manje individualnog kvaliteta nego što je to nekad bio slučaj, prebrzo dobijaju šansu u prvom timu. Tržište diktira sve, oni prebrzo dođu, prebrzo odu, a onda se teško snalaze i adaptiraju na inostranstvo, pa se vraćaju. U moje vreme, ući u prvi tim bila je privilegija koja se krvlju zarađivala. Sećam se Zemuna – kada sam ja ušao, bili smo možda samo Nenad Milijaš i ja od mladih, dok su većinu činili stariji, iskusni igrači. Jednostavno, morao si da imaš ogroman kvalitet da bi ti neko otvorio vrata seniorskog fudbala.

Zemun je za Igora Matića bio i ostao polazna tačka svega. U Gornju Varoš je stigao u najtežim trenucima, usred ratnih dejstava, bežeći od vihora rata u Srbiju. Od 1998. do 2003. godine, Zemun je bio njegov dom, klub u kojem je prošao omladinsku školu i gde je zakoračio na veliku scenu.

– Zemun je moj prvi klub, mesto moje afirmacije. Tu sam proveo pet ključnih godina, od omladinaca do prvog tima. Kada evociram uspomene na to vreme, uvek se setim plejade sjajnih igrača koji su tada nosili plavo-zeleni dres. Nenad Milijaš i ja smo ušli u prvi tim skoro istovremeno – ja sam imao 17, on samo 15 godina. Bilo je tu gomila fantastičnih imena: Dragan Mladenović, Dejan Ilić, Željko Kalajdžić, Goran Milošević, Vanja Popović, Milan Milijaš, Ilija Stolica… To su sve ljudi koji su kasnije napravili ozbiljne karijere, kako kod nas, tako i u inostranstvu.“

Poseban osvrt Matić pravi na Nenada Milijaša, momka koji će kasnije postati ikona Crvene zvezde.

– Nenad je sa 15 godina već pokazivao naznake onoga što će postati. Uvek je imao taj specifičan kvalitet, ali pre svega pobednički mentalitet. Ta njegova leva noga, osećaj za igru, smisao za pas… Možda je bio, onako, malo sporiji, ali je sve to nadoknađivao inteligencijom i levom nogom. Bio je karakteran momak, rođeni pobednik.

Prelazak u OFK Beograd bio je sledeći logičan korak, ali malo je falilo da Matićeva karijera krene putem stadiona „Rajko Mitić“. Sudbina je, ipak, imala druge planove.

– U Zemunu sam počeo da igram dobro, postao sam mladi reprezentativac i ponude su počele da stižu. Bilo je kontakata sa Zvezdom, opcija za inostranstvo, ali se sve iskomplikovalo. Na poziv Zvezdana Terzića i pokojnog Vlade Bulatovića, koji je iz Zemuna prešao na Karaburmu, odlučio sam se za OFK Beograd. Taj klub je bio drugačiji, prava fabrika talenata. Igrali smo moderan fudbal, bili treći u ligi, afirmisali se kao grupa mladih reprezentativaca: Tošić, Ivanović, Baša, Jokić, Stančić i ja. Bili smo na Olimpijskim igrama, igrali finale Evropskog prvenstva za mlade… Igrali smo polufinale Intertoto kupa protiv velikog Atletiko Madrida. To je bio period dominacije gde smo se ravnopravno nosili sa Zvezdom i Partizanom, koji je tada sa Mateusom igrao Ligu šampiona. Bili smo najbolji tim u ligi posle večitih, a svi smo imali jedva 20 godina.

Ipak, žal za Crvenom zvezdom je ostao, a Matić otkriva i zašto do transfera nije došlo iako je sve bilo dogovoreno sa Draganom Džajićem.

– Zoran Filipović me je hteo kao trener, Džajić je bio predsednik i mi smo imali dogovor tri-četiri meseca pre isteka mog ugovora sa Zemunom. Međutim, Zvezda je izgubila finale Kupa od Železnika, došlo je do smene stručnog štaba i na čelo je došao Slavoljub Muslin. On je imao svoju viziju, neke druge prioritete i igrače koje je video u tom sistemu. Transfer se izjalovio par dana pred kraj prelaznog roka. Tada se pojavila opcija sa OFK Beogradom i projektom koji je vodio Terzić. Iako je bilo ponuda iz Rusije, koja tada nije bila na današnjem nivou, odabrao sam Karaburmu i to je bio pravi potez.

Danas, Matić sa setom gleda na svoje bivše klubove, radujući se njihovom povratku na staze stare slave.

– Drago mi je što se OFK Beograd stabilizovao i što Zemun grabi ka povratku u Super ligu. To su klubovi sa tradicijom i navijačima koji zaslužuju elitni rang. Zaslužuju da igraju Super ligu.

Govoreći o saigračima, Matić se sa posebnim emocijama priseća Branislava Ivanovića. Njegov put od anonimnog momka iz Srema do kapitena Čelsija i reprezentacije je scenario za film.

– Bane je došao iz Sremske Mitrovice sa 19 godina. Skroman, povučen, pravi profesionalac, ali se u početku strašno mučio. Prvih godinu dana u OFK Beogradu skoro da nije igrao. Prekretnica je bila utakmica mlade reprezentacije protiv Hrvatske. Bane je ušao na poluvremenu, čuvao je Eduarda da Silvu koji mu je pravio ogromne probleme. Ipak, Bane je imao taj neverovatan osećaj za gol i pošten odnos prema igri. Postigao je gol za 3:2 u 87. minutu. Sećam se, ulazimo u svlačionicu posle utakmice, on uzima telefon i vidi 50 propuštenih poziva. Kaže mi: ‘Šta je ovo, Matke, svi me zovu!’. Tu mu se karijera promenila iz korena. Zvezdan Terzić je to predvideo. Dok se Bane još mučio, Terza mi je u kancelariji rekao: ‘Igore, Bane će biti A reprezentativac’. Ja sam mu odgovorio: ‘Direktore, ako bude, svaka čast na proceni’. I zaista, bila je to jedna od najboljih procena koje sam video.“

Nakon epizode u Francuskoj, Matić se 2008. vratio u srpski fudbal i pojačao Banat.

– Došao sam poslednji dan prelaznog roka. Tri godine sam bio tamo, imao sam neke ponude iz inostranstva, a Banat je bio sredina gde sam se zadržao šest meseci, pre nego što sam otišao u Kazahstan. Taj period u Banatu bio je prekretnica; možda nisam bio ni šest meseci, tri meseca samo da ne ostanem bez kluba. Mirko Vučurević je bio vlasnik kluba, a Banat je igrao korektan fudbal. Zoran Tošić je tamo bio, ali je otišao to leto kad sam ja došao. Bio je to period sa dosta iskusnijih i starijih igrača, među njima i Marko Mitrović, koji je kasnije bio pomoćnik Veljka Paunovića u Americi. Tu su još bili Borislav Mikić, koji je dugo bio u Železničaru, pa posle u Banatu, Marko Markovski koji je igrao u Partizanu, i Nenad Marinković, koji je napravio karijeru u inostranstvu.

Usledio je novi put u inostranstvo, a posle Kazahstana i Crne Gore naredna destinacija bio je Kruševac.

– Napredak je bio ambiciozan klub u tom trenutku. Iako je bila Druga liga, ljudi koji su ušli u klub – Marko Mišković kao predsednik i Vladimir Matijašević kao sportski direktor – pozvali su me da se pridružim. Kada sam video projekat kluba, znao sam da je Kruševac fudbalska sredina. Došli su stariji igrači poput Nenada Mirosavljevića, Stevana Račića, Radomira Kokovića, koji je sada trener u Železničaru, kao i ja, Darko Dunjić, desni bek koji je igrao u Bastiji, pa kasnije u Zvezdi. Ekipa je bila solidna, a Aca Kristić je bio trener, dok je Marko Mitrović bio njegov asistent. Pre nego što je Marko došao u klub, tim je imao problema, mislim da su bili u zoni ispadanja u Drugoj ligi, ali ambicije su bile jasne – ulazak u Super ligu. Do utakmice u Nišu, pobedili smo sve mečeve, bukvalno nam je trebala ta pobeda. Bilo je nerealno da se uđe u ligu, pogotovo jer su nam bile potrebne pobede u toj polusezoni, ali mi smo igrali dobar fudbal. Za Kruševac imam lepe uspomene. To je fudbalska sredina, iako kažu da je teška i zahtevna, ali kada igraš dobro, ljudi to prepoznaju. Mislim da smo igrali kvalitetan fudbal i da su ljudi to uočili. Nenad Mirosavljević je takođe došao, ne znam da li sam ga spomenuo. Utakmica u Nišu bila je prekretnica. Igrali smo derbi protiv Radničkog, koji je već obezbedio ili je bio blizu ulaska u Superligu. Tu utakmicu smo izgubili 2:0 na lošem terenu, ali bila je to izjednačena utakmica. Taj poraz je značio da nismo uspeli da se vratimo u Superligu, mada je bilo nerealno da to ostvarimo, jer smo došli u trenutku kada smo bili u opasnosti od ispadanja. Trebale su nam samo pobede da bismo ušli u ligu. Nakon tog poraza u Nišu, sve šanse za povratak u Superligu su nestale, iako su oni naredne godine ponovo igrali u Drugoj ligi, a potom se vratili u Superligu zajedno sa Čukaričkim, gde sam ja kasnije otišao.

Dotakao se i sadašnje situacije u klubu pod Bagdalom.

– Napredak sada ima težu situaciju, zakucan je za dno, a Drinčić je postavljen za trenera. Gledam to kao klub koji nema jasnu viziju i koncepciju, sa velikim promenama trenera. Menjaju trenera na tri meseca, a treneri nemaju potrebnu podršku. Ovo su stvari koje se dešavaju jer ne postoji kontinuitet, kako u trenerskom, tako i u igračkom kadru. Mnoge promene su se desile, a samo ove polusezone Drina je već treći trener. Pitanje je koliko će ostati. Siguran sam da je kontinuitet ključan, kako za igrače, tako i za trenere. Ako je odluka da bude Radoslav Batak, Nikola Drinčić ili Igor Matić, potrebno je da se stane iza tih trenera i pruži im podrška kako bi mogli da naprave ekipu. Bez toga, sve što im se dešava je logično. Žao mi je što Napredak, kao fudbalska sredina, ima problema i trenutno je poslednji na tabeli. Drinčić je došao, koga cenim kao trenera, ali videćemo šta će se dešavati. Posledica svega ovoga je nepoverenje i nestrpljenje, posebno prema struci i trenerima.

Na kraju, kruna karijere Igora Matića bio je Čukarički. Tamo je proveo pet godina i postao simbol kluba koji je privatizacijom postao uzor svima u regionu.

– Iz Napretka sam prešao u Čukarički na poziv Dragana Obradovića. Iskreno, nisam znao mnogo o tom klubu, osim da je pre ulaska firme ADOC imao problema. Kada me je Obradović pozvao na razgovor, bio sam skeptičan. Dugo sam bio u inostranstvu, a i znao sam kakva je situacija u Napretku, pa sam bio oprezan. Međutim, nakon što sam čuo viziju i strategiju kluba kroz razgovor sa njim i tadašnjim trenerom Vladanom Milojevićem, odlučio sam se da dođem. Imao sam već 31, 32 godine, ali nisam pogrešio. Zapravo, lepe uspomene me vezuju za taj period. Zemun je bila moja prva ljubav, ali Čukarički je postao moj klub i mnogi me povezuju s tim klubom. Mislim da smo igrali odličan fudbal u tom periodu – rekao je Matić i dodao:

– Kada smo došli, Čukarički je bio u Drugoj ligi, a cilj je bio da se ostane u ligi. Nakon dolaska mladih igrača kao što su Srnić, Stojković i Milojević koji ih je znao iz Zvezde, kao i starijih kao što su Bojan Ostojić, ja, Stojiljković iz Rada, Brežančić i drugi, tim je počeo da raste. Prve godine nisu svi stariji igrači stigli, doduše. Igrali smo dobar fudbal i bili karakterni. Uz podršku nas starijih, uspeli smo da uđemo u Superligu. Kasnije su došli Rendulić, Mirosavljević, Bojić, Regan, Todorović i drugi. Te godine, Zvezda nije imala licencu zbog finansijskih problema, a mi smo kao peti završili sezonu i izborili Evropu. Igrali smo protiv Grodiga i još nekog kluba iz Andore, a najvažnije je bilo što su igrači ostali u klubu.

– Te sezone sam imao veliki uticaj na igru, možda moja najbolja sezona u karijeri, 15 golova i 15 asistencija u svim takmičenjima, i proglašen sam za najboljeg igrača u Srbiji. Završili smo treći na tabeli i imali odlične rezultate protiv Zvezde i Partizana. U tom periodu sam imao veoma dobar skor protiv oba kluba. Sa Partizanom smo igrali 2:2 na Brdu, gde smo u poslednjem minutu primili gol, Zvezdu smo pobedili 2:0, a Partizan savladali i na JNA 2:1. U finalu Kupa smo pobedili 1:0… Igrali smo dominantan, kvalitetan fudbal i imali čak šest igrača u zvaničnom timu sezone: Stojiljkovića, Stojkovića, Brežančića, Srnića, Stojkovića, Rendulića i mene… Tajna Čukaričkog bila je u spoju iskustva i mladosti. Stariji igrači, sa iskustvom igranja u velikim klubovima i inostranstvu, donosili su mentalitet, karakter i stabilnost, dok su mlađi imali veliko samopouzdanje jer su navikli da pobeđuju najveće rivale još u mlađim kategorijama. Imali smo trenera koji je duže vreme bio u klubu, jasno gradio tim prema svom modelu igre i imao punu podršku kluba i jasnu viziju. Kontinuitet je bio ključan – tek u trećoj godini smo uhvatili pravi ritam, sve strukture u klubu su funkcionisale na visokom nivou i osvajanje Kupa je došlo kao kruna tog rada. Da smo te sezone imali podršku kakvu imaju Zvezda ili Partizan, verujem da bismo dugo bili u ozbiljnoj borbi za titulu.

Matić priznaje da ga je u tom periodu ponovo zvala Crvena zvezda.

– Da, Crvena zvezda me je tražila nakon dobrih partija u Čukaričkom. Grof Božović je bio trener Zvezde, a moj ugovor sa Čukaričkim je istekao. Grof i Zvezdan Terzić su me zvali, ali sam odlučio da ostanem, posebno nakon razgovora sa vlasnikom kluba, jer sam bio emotivno vezan za Čuku. Kao mali sam navijao za Zvezdu, nemam šta da krijem, znate da 70 odsto ljudi u Bosni navija za Zvezdu, a ostalih 30 za druge klubove. Tako da ostaje negde žal sigurno, evo sad kad vratim vreme. Dva puta sam na pragu Marakane bio… Kada sam bio klinac iz Zemuna, nisam se puno pitao. Odluka da ostanem u Čukaričkom nije bila jednostavna, bio sam emotivno vezan za klub i zato sam bio podeljen. Da sam se dvoumio duže, verovatno bih doneo drugačiju odluku, ali u tom trenutku, u 34. godini, kada sam bio najbolji igrač Srbije, odlučio sam da ostanem. Ostaje mi žal što nisam odigrao utakmicu na Marakani, jer sam imao kvalitet, ali nisam se kajao za svoju odluku – rekao je Matić i dodao:

– Što se tiče mogućnosti da jednog dana postanem trener Crvene zvezde, ili Partizana, sigurno razmišljam u tom pravcu. Mlad sam trener i imam ambicije da jednog dana vodim najveće klubove u Srbiji.

Nakon završetka karijere, Matić nije otišao sa stadiona. Postao je direktor omladinske škole Čukaričkog, gde je pokazao da ima nos za talente jednako dobar kao i pas za gol.

– Kad završiš karijeru, svi se mi negde pronalazimo gde ćemo, šta ćemo, kako ćemo. Uvek me je trenerski posao interesovao, ali nisam imao licencu i onda sam se negde odlučio da budem direktor škole u Čukaričkom. Što mi je negde pomoglo sigurno u toku moje trenerske karijere, u smislu donošenja odluka. Drugačiji posao nego što je fudbalska karijera. To je posao jako kompleksan, ali negde kad uporedim sa trenerskom karijerom sigurno da mi je pomogao u komunikaciji u odnosu sa ljudima, donošenju odluka… Učio sam posao u hodu. Donosio sam i nepopularne odluke, ali smo afirmisali ogroman broj igrača. Ponosan sam na transfere koje smo radili. Recimo, Drezgića, Kaličanina i Serafimovića smo doveli iz OFK Beograda praktično za 50 lopti. Jovan Lukić, braća Miladinović, Rogan, Cvetković… Zatim, golman Novak Mićović, Bojan Kovačević, Bačanin… To su momci koji su produkt škole i na kojima je klub kasnije zaradio milione, a dovedeni su planski, uz minimalna ulaganja. To je bio moj doprinos stabilnosti kluba.

Kao čovek koji je prošao sve nivoe domaćeg fudbala, Matić ima jasnu viziju šta Super liga Srbije treba da postane.

– Podržavam ideju o skraćenju lige na 12 klubova. To će podići kvalitet, kao što se desilo u Hrvatskoj. Takođe, infrastruktura je ključ. Novi tereni omogućavaju brži i lepši fudbal. Što se tiče atmosfere, apsolutno sam za povratak piva i hrane na stadione. To je deo fudbalske kulture u Nemačkoj, Belgiji, Holandiji. Ljudi moraju da imaju komfor da bi dolazili sa porodicama. Ako me pitate ko danas igra najlepši fudbal van Zvezde i Partizana, to je Železničar iz Pančeva. Kada pričamo o trenerskom poslu, o kontinuitetu i podršci treneru, Rade Koković je dobar primer. On je moj bivši saigrač koga jako cenim, a klub je prepoznao njegov rad i pružio mu kontinuitet. Trenerska vizija i ideja ne mogu da se razviju za mesec, dva ili tri, potrebno je vreme. Sećamo se prošle godine, borbe za opstanak u plej-autu, ali klub je tada pružio podršku treneru, doveo igrače prema njegovom modelu igre i sada igraju dobar fudbal. Dovode igrače koji se uklapaju u njegov sistem, imaju selekciju i to mi nije iznenađujuće. Klubovi moraju da pruže podršku treneru i daju mu kontinuitet. Nažalost, kod nas se trenere često menja, a imali smo periode kada smo bili liga sa najviše smenjenih trenera u Evropi. Ako klubovi žele uspeh, moraju da pruže dugoročnu podršku trenerima, kao što je to slučaj sa Železničarom iz Pančeva.

Danas, kao selektor kadetske reprezentacije Srbije, Igor Matić prenosi svoje znanje novim generacijama.

– Moja trenerska karijera je uključivala rad u Čukaričkom i Pazaru, ali nisam dobio pravu podršku za kontinuitet u radu u oba kluba. U Čukaričkom smo završili polusezonu kao četvrti i došli do četvrtfinala Kupa, ali sam bio smenjen. Zbog toga sam odlučio da pređem u reprezentaciju. Kao selektor kadetske selekcije, prošli smo prvi krug kvalifikacija, a sada nas čeka Elitna runda u Pančevu u martu (25, 28. i 31. mart). Prva utakmica je protiv Kipra, druga protiv Belgije, a treća protiv Švajcarske. Samo prvi ide na Evropsko prvenstvo, ali ono što je dobro je da četiri najbolja drugoplasirana idu na Svetsko prvenstvo u Kataru. Realno, dve pobede nas vode na Svetsko prvenstvo. Verujem da ćemo biti konkurentni, imamo izazov ispred sebe, ali već godinu i po dana radim s tim igračima i verujem da ćemo ispuniti naše ciljeve i otići na Evropsko i Svetsko prvenstvo. Neće biti lako, ali to su naši ciljevi. Što se tiče klupskog fudbala, možda mi nedostaje svakodnevni rad, ali raditi u Savezu sa elitnim, najtalentovanijim igračima je privilegija. Imam najbolju selekciju igrača i mogu da biram najbolje. S jedne strane, nedostaje mi svakodnevni rad, ali s druge strane, privilegija je raditi sa najboljim talentima koje Srbija ima – zaključio je Matić za kraj razgovora.