Super liga Srbije

Izvor: Zajednica

Retki su fudbaleri koji čitavu karijeru provedu na terenima širom Srbije, ostavljajući neizbrisiv trag u svakom klubu čiji su dres nosili. Miroslav Vulićević je upravo to – sinonim za Super ligu, igrač koji je od Druge lige i Raške, preko Ivanjice i Novog Sada, stigao do kapitenske trake u Humskoj i duple krune sa Partizanom.

Sa crno-belima je uzeo dve titule i četiri trofeja u Kupu Srbije, sa Vojvodinom je tri puta igrao finale Kupa, izabran je tri puta i u idealan tim Super lige, dok je sa Javorom dominantno osvojio Prvu ligu Srbije.

U otvorenom razgovoru za našu rubriku „Legende Super lige“, Vulićević se osvrnuo na svoj fudbalski put i trofeje, ali i trenerske snove koje sada gradi. Podsetimo, trenutno obavlja funkciju trenera kadeta Partizana.

Gledajući unazad na karijeru koju je proveo isključivo u Srbiji, Vulićević je istakao da ostaje neki mali žal za inostranstvom, ali da je zadovoljan kako se, na kraju, sve odvijalo.

– Znate kako, sada iz ove tačke gledišta, odakle sam krenuo i kakav mi je put bio, zaista sam zadovoljan svojom karijerom. Da li mi nešto nedostaje, da li mi je krivo ili žao – jeste, jer sam u principu uvek voleo izazove. Voleo sam da se u nekom trenutku oprobam u nekoj drugoj ligi i da vidim neke svoje domete. Ali, Bože moj, šta da radim, nije bilo suđeno. Kažem još jednom, kako je karijera krenula, mogla je i da se završi, a da ne dođem ni do ovih visina. Tako da sam u principu zadovoljan svojom karijerom i mogu da kažem da ne žalim ni za čim.

Njegov uspon počeo je u rodnoj Raški, gde je sa nepunih 18 godina debitovao za drugoligaški Bane.

– Jeste, bilo je mnogo teško. Tada je to bila druga liga, a Bane je u tom trenutku bio drugoligaš koji je uvek želeo da uđe u tadašnju Prvu ligu, jer je stalno bio u vrhu Druge lige. Tu su dolazili igrači sa zavidnim karijerama, kao i neki koji su posle Baneta odlazili u Zvezdu i druge ozbiljne prvoligaške ekipe. Takvi timovi koji jure ulazak u Prvu ligu obično se oslanjaju na iskusnije igrače, pa je prostor za mladog igrača zaista bio mali. Nije bilo mnogo strpljenja za to, nije bilo kao danas. Bilo je teško, ali mi je to kasnije olakšalo da preskočim naredne prepreke, recimo kada sam iz Baneta otišao u Javor, koji je takođe gajio praksu da dovodi iskusnije igrače. Mnogo mi je to značilo. Bilo je teško, ali je posle sve bilo mnogo lakše kada sa nepunih 18 godina prođete sve te čari svlačionice iskusnih, starijih igrača i igranja sa njima – rekao je Vulićević i dodao:

– Ja sam tada bio dečkić i oni su me lepo prihvatili. Bio sam srednjoškolac, klinac. Od igrača tu su bili Milanko Rašković, koji je igrao za Crvenu zvezdu, Spasojević koji je igrao u tadašnjem Borcu iz Čačka, Pejović, Zvonko Nedeljković… Ne znam ni sam, bilo je tu još igrača i sigurno ću nekoga preskočiti. Bilo je tu fudbalera koji su igrali ozbiljnu Drugu ligu, a pre toga i Prvu ligu. To su iskusni igrači, dosta je bilo i lokalnih fudbalera. U svlačionici su uvek neke teme, šale, stvarno inteligentni ljudi, pa uz njih sazrite mnogo brže nego vaši vršnjaci.

U Javoru je proveo pet godina, u periodu kada je klub ušao u Super ligu bez poraza (2007/08).

– Tu sam zaista sazreo kao igrač. Jeste Bane u tom trenutku bio na visokom nivou, ali je Javor sigurno bio stepenicu, ako ne i više iznad kada su u pitanju organizacija, konkurencija i zahtevi na treningu i terenu. Sve je bilo na mnogo višem nivou u odnosu na Bane iz Raške. To je bio prvi put da se baš ozbiljno, do detalja, susrećem sa profesionalnim fudbalom. Tada je Radovan Ćurčić počeo svoju trenersku karijeru – mlad trener, pun energije i novih ideja koje su tek tada dolazile u srpski fudbal. Edukovao se u to vreme, sećam se da je provodio po deset ili petnaest dana u Interu i na drugim mestima, donoseći nove stvari. Za tako mladog igrača kao što sam tada bio, to je zaista bilo fenomenalno iskustvo.

O samom Ćurčiću ima samo reči hvale:

– On je zaista legenda, legenda ivanjičkog fudbala. Nema šta – mnogo je dao i kao igrač i kao trener. Najbolji rezultati su postignuti dok je bio trener, i zaista sve pohvale za njegov rad. Izuzetno je predan svom poslu, emotivan, lokalni momak, i sve to doživljava srcem. Plod njegovog truda i rada je, po meni, apsolutno zasluženo to što je u jednom trenutku bio selektor reprezentacije, jer je beležio sjajne rezultate sa mladom reprezentacijom i sa Javorom. Mnogi ga definišu kao trenera koji gaji defanzivni fudbal, ali on je tada jednostavno profilisan kao takmičarski trener. Ne možete da budete trener koji gaji defanzivni fudbal ako Crvenoj zvezdi na Marakani date dva gola, Partizanu na JNA dva gola, Čukaričkom tri gola, i još pobedite Zvezdu dva puta. Dakle, ne može se reći da je bio profilisan samo defanzivno – on je tada već postao ozbiljan trener, ozbiljan takmičar i ozbiljan taktičar – rekao je Vulićević, te se osvrnuo na sadašnju situaciju u Ivanjici i činjenicu da je Ćurčić i sada na klupi:

– To je čovek rođen za Javor. Ako neko može da izvuče Javor iz krize, da izvuče maksimum iz kluba, to je on. Uz dužno poštovanje svih ostalih trenera, on zna kako klub diše, kako svlačionica diše. To je specifičan klub, domaćinski, gde su ljudi koji vode klub odrasli i sazreli zajedno sa njim – on kao trener, oni kao funkcioneri. To je spoj koji je mnogo dobrog doneo Javoru i predstavlja jedan oproban recept. Uprava daje apsolutno poverenje Radovanu Ćurčiću i veruje u njega, što mnogo znači njemu kao treneru, a ujedno i igračima, jer znaju da imaju njegovo poverenje. Ta simbioza između igrača, uprave i trenera uvek donosi rezultat. Ja im od srca želim da ostanu u ligi.

Sledeća stanica u Vulićevićevoj karijeri bio je Novi Sad – Vojvodina, a za naš sajt nekadašnji desni bek je otkrio kako je završio u crveno-belom.

– Bilo je tu dosta anegdota i priča. Tada su postojale ponude i Crvene zvezde i drugih klubova, ali sam u tom trenutku čekao i poziv Partizana. Ipak, zbog raznih okolnosti i potrebe da se prodaju igrači na moje mesto, Partizan nije… Onda sam na poziv Vojvodine otišao na razgovor kod pokojnog Bate Butorovića. On je imao ambiciju da Vojvodina konačno napravi iskorak i uključi se ozbiljno u borbu za titulu. Pravio je tim koji je mogao da izađe na crtu i sa Zvezdom i sa Partizanom. Bili smo ja, Mrđa, Tadić, Medojević, Đurovski, Brkić, Tumbasević… Stvarno respektabilan tim. Projekat mi se svideo, Vojvodina je veliki klub, i tu sam proveo mnogo lepih trenutaka.

U Novom Sadu je postao sinonim za kontinuitet:

– Možda sam u sezoni propuštao po dve-tri utakmice, ali sam u principu sve igrao. Bio sam i kapiten Vojvodine, i još jednom ističem da je tu bilo mnogo sjajnih momaka. Vojvodina je sjajan, veliki klub, organizovan i sa bogatom tradicijom. Vežu me lepe uspomene, bilo je mnogo dobrih i važnih pobeda, kako u domaćem prvenstvu, tako i u Evropi. Ostaje žal što nismo napravili veći iskorak u Evropi i ušli u neko grupno takmičenje. Mislim da je tadašnja Vojvodina, sa tim igračima i organizacijom, posebno dok je Bata Butorović bio živ, zasluživala da ostvari takav rezultat. Par puta smo bili na korak do toga, ali nije se ostvarilo do danas.

Vulićević veruje da bi taj tim danas dominirao:

– Mnogo je teže bilo ranije. Pored Lige konferencija, gde Vojvodina apsolutno zaslužuje da igra i sada, tada je tim imao mnogo reprezentativaca i igrača koji su kasnije napravili vrhunske karijere. Stiče se utisak da bi taj tim sigurno igrao u nekom evropskom takmičenju i danas, ali svako vreme nosi svoje izazove.

O kapitenskoj traci u Voši rekao je:

– Nisam očekivao, iskreno. Do tada su kapiteni Vojvodine u većini slučajeva bili igrači koji su ponikli u klubu, što je i normalno – tako i treba da bude. Bio je Medojević, Tadić, Brkić… Ipak, iako sam malopre rekao da sam propuštao mali broj utakmica, ljudi u klubu i navijači su prepoznali da uvek dajem 100%. Naravno, bilo je utakmica boljih i manje dobrih, ali sam uvek davao maksimum, i to su ljudi primetili. Čast mi je što sam bio kapiten tako velikog kluba.

Tri finala Kupa sa Vojvodinom završena su porazima, što mu je, očekivano, jako teško palo.

– Bili smo svaki put blizu, posebno kada su u pitanju evropska takmičenja i Kup. Mislim da smo nekad zaista zaslužili da ga osvojimo, ali nije nam se dalo – uvek nam je nekako izmicao. Kasnije sam se šale radi pravio sa ljudima iz uprave da sam ja bio taj kamen spoticanja jer nisam dozvolio Vojvodini da osvoji Kup, odnosno osvojili su ga kad sam ja otišao. Ipak, drago mi je što smo pre toga izbacili Crvenu zvezdu u polufinalu. Tad sam igrao za Partizan, ali sam navijao za Vojvodinu, jer klub i navijači zaista zaslužuju taj pehar, koji su čekali gotovo sto godina. Ostaje žal što nisam osvojio Kup ili što ga kao kapiten nisam podigao, ali šta da se radi – nije bilo suđeno.

Izgubila je Voša tada finala od Zvezde, Partizana i Jagodine, a Vulićević je otkrio koji poraz mu je najteže pao.

– Pa, Jagodina… Tu smo ipak bili malo favoriti, pošteno. Do tada nas nikad nisu pobedili, čak ni nerešeno, imali smo skor oko 8-0. Već u gradu smo bili viđeni kao heroji, sve je bilo spremno za slavlje. Ali to je lepota fudbala – nikad ništa ne možete unapred da upišete. Posle te utakmice sam zaista osetio kako pritisak može da „pojede“ čak i jednu iskusnu ekipu. Imali smo igrače kao što su Đokić, Abubakar, Alivodić… Stvarno odlična ekipa, ali jednostavno nije bilo suđeno.

Dotakao se i onog kontroverznog finala protiv Partizana 2011. godine, kada su igrači Vojvodine napustili teren.

– Mi smo tad, u tom trenutku, pričam kao Vojvodina, bilo mnogo veći protivnik Partizanu nego Crvena zvezda. Više smo mi, da kažem, na terenu, pravili problema i te godine, baš u toj sezoni, mi smo oba puta dobili Partizan i u Beogradu i u Novom Sadu. I tako da smo tad stvarno bili tim koji se, onako, profilisao da im pravi dosta problema i stvarno je bilo dosta naboja pred, pred to finale. I sve to… Vruće glave, vruć teren… I dan-danas svi pričaju o tome. Mi u tom trenutku, hoćemo da napustimo, nećemo… Nismo ni mi znali. Negde smo bili blizu da se vratimo, niko nama stvarno nije tad rekao napustite teren, nego jednostavno to je tako bilo. Onda je sudija svirao kraj, posle je sve to otišlo u neku drugu krajnost što sport i publika ne zaslužuju da gledaju. Nije bila naredba nego jednostavno onako, vruće glave, spontano, euforija velika… Sve je to nekako krenulo stihijski, nervoza i to se potpuno otelo kontroli. Posle, što kažu, više nije bilo nazad.

Stigao je u Partizan u januaru 2014. godine, a transfer je bio specifičan.

– Dugo sam flertovao sa Partizanom. Već leto pre toga Vuk Rašović je zaista želeo da me dovede i bilo je blizu. Bilo je poznato da je politika Bate Butorovića bila da igrači ne mogu lako da odlaze, posebno u Zvezdu ili Partizan. Mislim da možda ne bih ni završio u Partizanu da je došlo do bilo kakve svađe između mene i pokojnog Bate. Par puta sam tog leta sedeo i razgovarao sa Batom, ali on nije želeo da čuje – kao kapiten i važan igrač u svlačionici, uvek je bio stav: „Hajde da probamo nešto u Evropi, pa ćemo da sednemo i razgovaramo“. Tada se, pred kraj prelaznog roka, desila smrt Bate Butorovića, i Partizan je izvršio dodatni pritisak. Tada mi je na čelo došao njegov sin i otvoreno rekao: „Iako ne mogu da ti omogućim odlazak u Partizan sada, na zimu ti ističe ugovor i možeš tada da odeš.“ Ja sam rekao ljudima u Partizanu da sačekamo zimu. Oni su želeli da potpišemo predugovor leti, ali iz poštovanja, kao kapiten Vojvodine, nisam želeo da to uradim. Sačekao sam zimu, a sigurno je i Marko Nikolić olakšao moju odluku. Kada sam potpisao ugovor, sin Bate Butorovića mi je prvi poslao poruku: „Srećno, čestitam ti, zaslužio si i uvek si dobrodošao u Novi Sad.“ Tako da sam na kraju otišao u Partizan miroljubivo i dočekao taj trenutak- rekao je Vulićević koji se dotakao tog osećaja igranja pred „grobarima“:

– Fenomenalno, nema šta, zaista sjajan. Naravno, imao sam dosta drugara i prijatelja. Milovana Milovića, sa kojim sam i danas u dobrim odnosima, igrao je u Partizanu. Bili smo i cimeri dok sam igrao u Javoru, pričao mi je o Partizanu i veličini kluba. Iako sam video koliko klub znači dok sam bio u Vojvodini, dok niste iznutra i ne osetite to, niko vam ne može rečima objasniti. Dolazite u veliki klub, stepenik više – uz dužno poštovanje, Vojvodina jeste veliki klub, ali Partizan je korak iznad, gde vam se sve meri i svi vas posmatraju. Tako da je to ostvarenje sna i, iako sam došao malo dužim putem, stigao sam tamo gde treba.

Prva polusezona bila je dramatična do poslednjeg kola. Na kraju Zvezda je prekinula višegodišnju dominaciju Partizana.

– Zvezda je tada imala stvarno dobar tim, a naša greška… pa, to je fudbal. Već u Pazaru smo prosuli bodove u jednoj čudnoj utakmici. Ja nisam igrao zbog parnih kartona koje sam „povukao“ iz Vojvodine, i tu smo izgubili prvo mesto, pa smo morali da jurimo Zvezdu. Pred derbi takođe nisam igrao u Kruševcu, gde smo takođe kiksnuli, i onda je došao taj čuveni derbi. Po svedočenju velikog broja navijača, jedan od najboljih u poslednjih ne znam koliko desetina godina. Imao sam sreću da mi prvi derbi bude upravo taj, sa tolikim promenama – dva penala, i na kraju sam asistirao Kojiću za gol u 91. minutu. Imao sam sreću da budem protagonist jednog od najlepših trenutaka u zadnjih desetine godina.

Priseća se i svlačionice, nakon što je Lukač odbranio dva penala:

– To je bila svlačionica sa mnogo jakih karaktera – Saša Ilić, Danko Lazović, Petar Škuletić, Drinčić, Volkov… To su igrači sa izraženim karakterom, i svlačionica je od njih zračila samopouzdanjem i energijom. Naravno, bilo je i trzavica, ali sve za dobrobit ekipe. Bili smo spremni da izađemo bilo gde i branimo Partizan na terenu. U svlačionici je sigurno bilo varnica, dešavale su se brze situacije – penali, golovi… Sve je išlo kroz našu ujedinjenost, tako da nije bilo neke posebne anegdote, ali osećaj je bio: „Hajmo da izdržimo!“ Stadion je bio prepun navijača, što je puno značilo. To je bio poslednji trzaj gde smo mogli da se uključimo, pobeda nas je i dalje držala u igri.

Ipak, Zvezda nije kiksirala do kraja:

– Pobeda u derbiju uvek daje dodatnu injekciju – ekipa raste, samopouzdanje se podiže… Ali ono što je bilo poražavajuće je što ništa nije bilo u našim rukama. Morali smo da čekamo kiks rivala, a na našu nesreću, to se nije desilo. Ja sam došao u decembru i proveo dobrih šest meseci. Ponavljam, to je generacija koja je naredne godine osvojila titulu – počelo je sa Markom Nikolićem, zatim je došao Kiza Milinković, ali ta generacija je tada postavila temelje za osvajanje  titule naredne sezone.

Zanimljivo, Partizan je 2014. ipak igrao kvalifikacije za Ligu šampiona, jer je Zvezda bila kažnjena od strane UEFA.

– UEFA je brzo donela odluku. U Partizanu se pripremate za takmičenje brzo – leti utakmice stižu jedna za drugom i nemate puno vremena za razmišljanje. Klub razmišlja o prelaznom roku, da li će doći transferi ili ne, a vi već gledate žreb potencijalnog rivala. Mi smo se spremali i bili smo spremni. Mislim da je ta generacija mogla više – imali smo nesreću… Nismo se kvalifikovali, ali u kvalifikacijama nismo izgubili nijednu utakmicu. Odigrali smo 0:0 tamo, a kod kuće 2:2. Tad je još važilo pravilo gola u gostima – to je bio plej-of za Ligu šampiona. Pošto smo ušli u Ligu Evrope sa Totenhemom, Asterasom i mislim da je bio i Bilbao, bila je to zaista dobra grupa.

U sezoni 2014/15, na vrhuncu forme, dogodila se teška povreda na derbiju.

– Malo sam na derbiju pokidao prednje ukrštene ligamente i pauzirao šest meseci. Prvo ste fokusirani na operaciju, a zatim na oporavak. Bilo je teško, jer sam video igrače sa sličnom povredom u Partizanu i znao sam koliko je zahtevan oporavak. Ipak, taj derbi sam odigrao do kraja sa pokidanim ligamentom. Osetio sam bol, ali adrenalina vas gura, i odigrao sam oko 60 minuta sa tom povredom. Nije mi padalo na pamet da izađem – publika, važnost derbija, bol… sve to je bilo sporedno u trenutku. Posle svega, ujutru me je sačekala vest da moram na operaciju i da će pauza biti duža.

Psihička borba bila je intenzivna:

– Ja sam sebi zacrtao cilj da se što pre oporavim. Početak je bio težak, jer sam već bio krenuo da igram za reprezentaciju, privikao se na klub, navijači su počeli da me gotive… Sve je išlo lepo, a onda se desila ta povreda. Ali, šta je tu je – pomirio sam se sa tim i zadao sebi cilj. Rekli su mi da je sezona gotova za mene, ali ja sam odlučio da se vratim pre kraja sezone i odigram bar poslednjih par utakmica. To se i ostvarilo. Uzeli smo titulu, a ja sam bodrio momke i krenuo da treniram sa njima. Na kraju sam odigrao dve utakmice pred kraj sezone, a finale Kupa opet smo izgubili protiv Čukaričkog. Eto, nije mi se dalo da osvojim to finale Kupa.

Strah od povratka za njega nije postojao:

– Ja stvarno nisam imao straha niti dvoumljenja. Ljudi u klubu mogu da posvedoče da sam goreo od želje da što pre zaigram. Iako su me ubeđivali da ne žurim, ja sam već sa tri i po meseca krenuo da treniram sa ekipom. Sa pet meseci sam igrao prijateljske utakmice – baš sam žurio. Ima igrača koji žele što pre, ali ima i onih sa psihičkom barijerom koji se plaše. Nekoliko trenera mi je govorilo da smanjim tempo, da ne žurim, ali ja sam hteo po svaku cenu da igram. Prvih pola sata odigrao sam na prijateljskoj utakmici, a sledeća je bila protiv Borca iz Čačka, u blatu i po kiši. Stručni štab me je pitao da li mogu da igram, a ja sam odgovorio: „Ma nemam problem, hoću!“ Odigrao sam oko 70 minuta. Nisam imao nikakav strah, oporavak je prošao fenomenalno. Takmičio sam se sa sobom i gurao sam se do krajnjih granica.

Sezona „duple krune“ pod Markom Nikolićem (2016/17) ostaje urezana kao najdraža uspomena.

– Pa, jeste, sigurno vrhunac. Kao mali maštate da prvo dođete do Partizana, da odigrate prvu utakmicu, pa derbi, pa da vežete desetak-petnaest utakmica, a onda titula, Kup, kapitenska traka… sve to je krenulo posle povrede. A onda dođe taj trenutak kada osvajate duplu krunu, iznenadite sve, odigrate fenomenalno, doživite vožnju autobusom i reke navijača… sve to je stvarno neverovatno iskustvo. Tad smo dobili dva derbija, a jedan smo odigrali nerešeno. Sezonu je počeo Ivan Tomić, a zatim je došao Marko Nikolić i svima nam usadio veru da možemo do titule – da gledamo svoje dvorište, da budemo pravi, da igramo utakmicu po utakmicu. Ako rival kiksne, desiće se, ali mi da ne kiksnemo. Tako smo rasli iz utakmice u utakmicu, i kada pobedite takav derbi na njihovom terenu, samopouzdanje ide do neba. U tom trenutku ništa nas nije moglo zaustaviti. Lavina je krenula, a navijači su to odmah prepoznali – od čistačice do svih u klubu, svi su disali i gurali nas. Ništa tada nije moglo da nas zaustavi.

Dotakao se Vulićević i trenutka kada je Zvezda izgubila od Voždovca:

– Da, tad je sve bilo u našim rukama. Uvek je dobro kada situacija zavisi od vas. Mi smo dan pre toga igrali, baš oko Đurđevdana, moja slava, i otišao sam kući. Neko mi kaže: „Evo, Zvezda gubi.“ Rekao sam: „Okej, još nije kraj, hajde, okrenuće se, ima još da se igra.“ I odjednom – gotovo! Sve je bilo u našim rukama. Borite se dugo da stvari zavise od vas, pa bi bilo glupo prepustiti tu šansu. Ako ste se već borili da odlučujete o svojoj sudbini, nema mesta kasnijim žalbama. Tako smo oberučke prihvatili tu šansu. Naravno, bilo je kikseva u Kruševcu i Pazaru, ali opet – bili smo puni samopouzdanja.

O čuvenom meču u Nišu, Vulićević je rekao:

– Jeste, bilo je stvarno naelektrisano. Za Zvezdu je to bio poslednji adut da Radnički pobedi Partizan. Radnički je dugi niz godina imao dobar tim i uvek je težio da napravi teško gostovanje. Marko Nikolić je tada bio suspendovan i nije vodio utakmicu, ali njegov stručni štab je preuzeo vođenje bez problema. Stadion je bio prepun, oko 95 odsto navijača za Partizan. Moj drugar sa tribina mi je rekao da smo u drugom poluvremenu izašli „kao besni psi“ – za deset minuta smo dali tri gola. Bili smo u takvom naletu da ništa nije moglo da nas poljulja. Iako smo primili gol, išli smo dalje, imali cilj i rušili sportski sve pred sobom. Teško gostovanje, ali smo ga na kraju prebrodili lako.

Kao navijaču i čoveku u klubu, teško mu pada činjenica da Partizan od 2017. nije šampion.

– Naravno, niko to ne bi mogao ni da sanja, ali šta da radimo – teško je. Za renome kakav ima Partizan, to je predugačak period i za klub i za navijače. Svake godine se nadaš: „Evo, sad ćemo!“ Nekad smo bili blizu, nekad zbog naših grešaka nismo uspeli, nekad zbog drugih okolnosti. Nadam se da ćemo od sledeće sezone moći da se uključimo u borbu i možda prekinemo ovaj post. Što nas ne ubije, to nas ojača. Moramo da živimo za trenutke koji nam se ukažu i da ih oberučke prihvatimo. Još nije kraj, ali iskreno, trenutno smo daleko od borbe – par kikseva nas je već udaljilo – rekao je Vulićević, pa se osvrnuo na ono šta je potrebno crno-belima da ponovo budu šampioni:

– Svlačionica Partizana je specifična i mora da ima nekad dva „alfa“ igrača. Kada sam ja došao, to su bili Saša Ilić, Danko Lazović, Drinčić, Škuletić… Saša Ilić je, recimo, bio ključan kad smo uzeli duplu krunu. Sada, dolaskom Zdjelara i Mitrovića, imamo igrače sa ozbiljnim karakterom, bogatim iskustvom i inostranim karijerama. To je važno za mlade igrače – kada naiđu teži momenti, da već postoje momci koji znaju da preuzmu odgovornost. Kad je Sale ulazio na teren, odmah smo osećali promenu – lakše se disalo, znali smo da će nešto da se desi. Bilo je to u fazonu: „Sad će on nešto napraviti, hajde da ga pratimo.“ Nešto mora da se desi, nešto će on da uradi i hajde i mi da ga ispratimo. Nemoj da mi upropastimo da li taj njegov dobar pas, da li bilo šta…Njegova agresivnost, pas ili psihološki uticaj – uvek smo to koristili. Mislim da Partizanu sada ovo treba – mladi su odlični, ali oscilacije su moguće. Publika Partizana je takva, Partizan je veliki klub dugo smo bez trofeja i onda brzo prođe taj medeni mesec. I onda sad već oni više nisu mladi, sad se već od tog Vanje Dragojevića i Ugrešića očekuje da povuku tim, ali sigurno kad ovako dođu neki teški periodi da im je lakše da pored sebe imaju iskusnije igrače koji će taj pritisak da privuku na sebe.

Osvrnuo se Vulićević i na posao koji danas obavlja.

– Prija mi rad. Polako stičem iskustvo i „pečem zanat“. Trenutno volim da radim sa mladim igračima i da vidim njihov napredak. Ima dosta talentovane dece, a moj zadatak je da ih što bolje pripremim – fizički, taktički i psihološki – za trenutak kada dođu u Partizan. Sve se tamo brzo dešava – leto, kvalifikacije za Evropu – i mladi igrač vrlo brzo postaje deo prvog tima. Želim da kad neko od njih stigne u prvi tim, bude spreman za sve što nosi dres Partizana, kako na terenu, tako i van njega, jer Partizan se prezentuje i na televiziji i u javnosti. Važno je da igrač sa ponosom nosi dres kluba. Za sada mi prija rad, učim ja njih, oni uče mene. Maštam da jednog dana postanem trener prvog tima Partizana, ali ne srljam – cilj je da budem što spremniji i sve radim polako.

O talentima u svojoj generaciji:

– Ima, ima materijala. U Partizanu uvek ga ima, ali igračima je potrebno strpljenje. Svi žele sve odmah, ali važan je dobar tajming – da budu spremni kada dođu u prvi tim i uđu u turbulenciju. Lepo je kada se pobeđuje, teško kada se gubi. Generacija koju vodim ima još dug put do profesionalnog fudbala. Na pravom su putu, nije lako, ali još imaju mnogo da rade.

Za kraj, dotakao se i stanja u domaćem fudbalu.

– Mislim da će skraćenje lige doneti manji broj igrača, ali će kvalitet biti bolji jer će se konkurencija koncentrisati. Ja sam igrao u ligi od 12 klubova gde su sve ekipe bile jake, od prvog do poslednjeg. Mislim da je to potrebno da fudbal kod nas krene uzlaznom putanjom. Što se tiče bonusa, ja sam pristalica da igraju najbolji. Ako je mlad igrač dobar, nema razloga da ga neko ne stavi na teren zbog pravila o bonusima. Kada sam ja došao u Partizan, mladi igrači poput Andrije Živkovića, Ninkovića i Dače Pantića igrali su zato što su svojim kvalitetom doprinosili timu – ne zbog pravila o bonusu. Na taj način se igrač istinski sazreva. Ne treba da dobiješ minutažu po defaultu, već da se izboriš za nju. Čak i 20 minuta, ali zato što si to zaslužio, a ne zbog pravila. Tako se talent razvija bolje. Mnogo mladih igrača ode u Evropu i ne snađu se, jer tamo nema bonusa – ili igraš, ili si van terena, bez obzira na godine – poručio je Vulićević i pokušao da odgonetne kako vratiti publiku na stadione:

– Pa ne znam, to je pitanje koje se postavlja iz godine u godinu i još nema jasnog odgovora. Možda će skraćivanje lige pomoći… Mada mislim da se igraju dobre utakmice. Sada je neizvesnost veća, kako u borbi za Evropu, tako i za opstanak. Možda se više gleda rezultat, pa nije uvek atraktivno, ali i utakmice poput Železničar–Pančevo pokazuju lep fudbal, a i Vojvodina, Zvezda i Partizan imaju dobre timove. Mala je razlika između petog mesta i borbe za opstanak, što pokazuje da se stvari polako pomeraju napred. To ne može preko noći, ali mi u fudbalu, kao protagonisti, treba da nađemo način da što više publike vratimo na stadione.