Legende Super lige Srbije – Nenad Mirosavljević
Izvor: Zajednica
Nenad Mirosavljević, jedno od najprepoznatljivijih lica srpskog fudbala u poslednje tri decenije, ponovo je tamo gde se najbolje oseća – u srcu fudbalske borbe, a njegov povratak u kruševački Napredak, na mesto sportskog direktora, izazvao je veliku pažnju javnosti.
Mirosavljević je neko ko je, kada je u pitanju domaći fudbal, na terenima od 1996. godine. Nosio je dresove Proletera iz Zrenjanina, Sartida, Partizana, Napretka i Čukaričkog u Srbiji, kao i Kadiza i APOEL-a kada je u pitanju inostranstvo.
Gde god da je igrao – golovi su bili zagarantovani, a u razgovoru za rubriku „Legende Super lige“, Mirosavljević se osvrnuo na svoju bogatu karijeru, od Zrenjanina do četvrtfinala Lige šampiona, ali i na nove izazove koji ga čekaju pod Bagdalom.
Nakon pauze koji je napravio po odlasku iz Čukaričkog, poziv iz Kruševca bio je onaj koji se ne odbija. Mirosavljević ne krije da ga za ovaj grad i klub vežu najlepše uspomene.
– To je nešto što sam radio i ranije, u Čukaričkom. Posle određene pauze usledio je poziv Napretka, kluba u kojem sam igrao i gde sam proveo veoma lepe trenutke u karijeri po povratku iz inostranstva. Taj period je bio uspešan… Posle jedne teške i neuspešne sezone usledio je razgovor, seli smo i brzo shvatili da nam se poklapaju ambicije i želje. Prihvatio sam ulogu sportskog direktora kako bih zajedno sa ljudima iz kluba pokušao da ostvarim jedini cilj, a to je povratak u Super ligu – započinje Mirosavljević.
Povratak u elitu neće biti lak put, naročito u sezoni kada se liga skraćuje.
– Sigurno neće biti lako i toga smo potpuno svesni. Zato smo već počeli sa pripremama za narednu sezonu. Što se tiče igračkog kadra, prvenstvo je još u toku, tako da ćemo po njegovom završetku sesti i detaljno videti šta i kako dalje. Dosta igrača ostaje bez ugovora, tako da će sigurno biti i odlazaka i dolazaka. Ono što je najvažnije jeste da želimo da napravimo ozbiljnu ekipu koja će biti jedan od glavnih konkurenata za ulazak u Super ligu. Verovatno će sve ekipe koje ispadnu imati istu ambiciju, uz klubove koji su već u Prvoj ligi Srbije, tako da mislim da nas očekuje veoma interesantna i zahtevna sezona. Mi smo toga svesni, imamo jasne ambicije i potrudićemo se da formiramo tim koji će biti sposoban da ih ostvari.
Mirosavljeviću recept za povratak nije nepoznat – on je to već jednom uradio kao igrač.
– Da, to je bila moja prva sezona po povratku i generalno prva sezona u Prvoj ligi, odnosno tadašnjoj Drugoj ligi, koja se danas zove Prva liga Srbije. Bila je uspešna — superiorno smo se vratili u Super ligu i nadam se da će i ova sezona biti jednako uspešna kao pre tih 13 godina.
Karijeru je počeo u Proleteru iz Zrenjanina, klubu koji je nekada bio rasadnik talenata, a čija sudbina danas boli svakog ljubitelja fudbala.
– To su zaista lepa sećanja. To su bili i moji fudbalski počeci, posle turbulentnih godina u zemlji, rata i odlaska iz Hrvatske, gde nam je sve bilo porušeno, pa dolaska u Zrenjanin. Prve ozbiljnije fudbalske korake napravio sam u FK Proleter Zrenjanin. Praktično sam od pionira prošao kompletnu školu kluba, pa sve do prvog tima, uz jednu sjajnu generaciju u kojoj su bili Vladimir Ivić i Zvonimir Vukić, tadašnji reprezentativci. Ne bih voleo nekoga da izostavim, ali zaista je to bila sjajna generacija. To je period koji me veže za mnogo lepih uspomena i emocija kada je u pitanju Zrenjanin. Istovremeno, velika je žal što taj klub više ne postoji, jer Zrenjanin zaista zaslužuje da ima predstavnika u superligaškom društvu.
Jedan od najzanimljivijih detalja njegove karijere je prelazak u Smederevo u trenutku kada su ga tražila oba večita rivala.
– Iskreno, u tom trenutku to je i za mene bilo iznenađenje jer o tome nisam ni razmišljao. Bio sam u Proleteru jedan od najboljih igrača i najbolji strelac te sezone, sa postignutih 17 golova. Interesovanje je bilo veliko — praktično pre svih su se javili Crvena zvezda i Partizan, i već sam imao neki dogovor u tom pravcu. Tada se pojavio Sartid sa ponudom. Nisu u tom trenutku bile presudne samo finansije, već i razgovori sa ljudima iz kluba, gde sam video da postoje zaista velike ambicije. Iskreno, pitao sam se da li je to realno, ali kada sam video igrače koji su već došli i one koji su trebali da stignu, shvatio sam da to ide u ozbiljnom pravcu. Otišao sam u Smederevo i video stadion koji se gradi, a zatim su došli i uslovi koje su mi ponudili. Na kraju sam odlučio da prihvatim i nisam pogrešio. Imao sam fantastične četiri godine, igrali smo dva finala Kupa, osvojili Kup i svake godine igrali evropska takmičenja. Bio je to fenomenalan period i nijednog trenutka nisam zažalio zbog odlaska tamo.
Otkrio je i koliko je blizu bio Humske:
– Praktično se čekalo da Mateja Kežman ode, da se potpiše ugovor i da ja dođem na njegovo mesto. Međutim, sve se to odužilo, a u međuvremenu se pojavila ova druga opcija. U tom trenutku više nisam želeo da čekam, jednostavno sam se odlučio za taj potez.
Odluka je bila hrabra, ali potkrepljena autoritetom legendi.
– Jako je teško odlučiti se za nešto drugo, pogotovo u Srbiji. Ali kroz dugačak razgovor koji smo imali, i kroz neke stvari koje su nagoveštavale da klub ima iskrene i ozbiljne ambicije, nije mi bilo teško da prelomim. Iako u fudbalu, kada su transferi u pitanju, ništa nije gotovo dok se ugovor ne potpiše i sve do tog trenutka ostaje na nivou „rekla-kazala“, ja sam u tom trenutku osećao da sam prerastao sredinu Proletera i da težim nečemu višem. Veliki uticaj je imala i legenda Sartida, Goran Bogdanović, koji se u tom trenutku vratio u klub i bio prisutan na razgovoru. Kao neko ko je igrao za Partizan i u španskoj Primeri, ozbiljnoj ligi, on mi je dodatno približio celu priču i dao mi sigurnost da će to zaista ići u tom pravcu. Tada mi je odluka bila znatno lakša.
Kruna tog perioda bio je čuveni osvojeni Kup protiv Crvene zvezde 2003. godine.
– Za javnost je to bilo iznenađenje, ali za nas nije, jer smo imali fenomenalnu ekipu. Bio je to tim pre svega sastavljen od ljudskih veličina i igrača ozbiljnog karaktera, i upravo zato smo i napravili ono što smo napravili. To su bili zaista fenomenalni igrači. Mi smo verovali u sebe i nijednog trenutka se nismo plašili. Prve godine smo izgubili u finalu 1:0. Oni su u tom trenutku bili favoriti na papiru, ali nama to nije bilo važno. Nama je bio bitan teren, znali smo koliko možemo i koliko vredimo i verovali smo da to možemo da uradimo. Posle tog poraza u finalu 2002. godine, 2003. smo ponovo stigli do finala, opet protiv Zvezde, i tada smo ponovo verovali u sebe i sasvim zasluženo osvojili Kup. Time smo doneli veliku radost i klubu, i gradu, i navijačima.
O saradnji sa Markom Pantelićem u napadu Sartida kaže:
– Marko je veliki igrač. I pre toga je to pokazao, a kasnije je to i dokazao, kako u Zvezdi, tako i u Ajaksu i Herti, da je zaista fenomenalan fudbaler. Nije uopšte teško igrati sa dobrim igračem — uz kvalitetne saigrače i ti sam postaješ bolji.
San o španskom fudbalu Mirosavljeviću se ostvario 2004. godine, a transfer u Kadiz desio se gotovo filmski.
– Moja želja je oduvek bila vezana za španski fudbal, jer sam ga voleo. Nekako mi je to bio najlepši stil igre i oduvek sam želeo da odem u Španiju. Tada sam otišao u Kadiz. Igrali smo evropske kvalifikacije protiv jednog kluba iz Andore i pobedili smo 6:0 ili 7:0, ne sećam se tačnog rezultata, ali znam da sam dao tri gola. Na toj utakmici bio je prisutan jedan španski menadžer sa Majorke, koji je došao da gleda Gorana Bogdanovića. Međutim, primetio je mene. Posle te utakmice igrali smo revanš u Smederevu, gde sam ponovo postigao gol, i tada se zapravo desio taj transfer. Oni su pogledali moju statistiku i bili su zadovoljni svime što su videli.
Igranje u Primeri protiv najjačih timova sveta bilo je ostvarenje snova.
– Život se okrene preko noći. Nešto što si gledao na televiziji, odjednom postane tvoja stvarnost. Igrači kao što su Zinedin Zidan, Dejvid Bekam, Roberto Karlos, Lionel Mesi i Ronaldinjo — koje si ranije gledao na televiziji — sada vidiš kao protivnike ili kao deo istog sveta u kojem i ti učestvuješ. U takvim trenucima ne znaš da li sanjaš ili si zaista ostvario svoje snove, da li si i dalje u nekoj vrsti sna. Ali kada dođe utakmica, postaneš potpuno svestan da si deo toga i da imaš priliku da se oprobaš uz takve fudbalske majstore i veličine. I onda shvatiš da si do tog nivoa stigao radom i zaslugom, i da ništa od toga nije došlo slučajno.
Jedna anegdota iz Kadiza se i danas prepričava – het-trik odmah nakon svadbe.
– Jeste, to je bila utakmica protiv Real Valjadolida. Igrala se negde sredinom maja meseca. Sećam se toga jer sam prethodnu utakmicu propustio, pošto sam bio u Srbiji zbog svadbe — tada sam se oženio, otprilike nedelju dana ranije. Nisam bio u timu, a zatim sam se u sredu vratio u Cádiz, odradio dva-tri treninga i već sam bio na klupi za naredni meč. Ušao sam u 61. minutu i postigao tri gola na toj utakmici protiv Valjadolida. Posle toga su bile i šale u svlačionici na moj račun, u tom smislu da sam možda „trebalo ranije da se ženim“, naravno sve kroz dobru atmosferu i šalu sa saigračima.
Povratak u srpski fudbal desio se kroz dres Partizana, ali u veoma teškom trenutku za klub.
– Bio sam na pauzi odmah posle te prve godine u Primeri. Odmah smo ponovo ispali iz lige i vratili se u Segundu. U tom periodu se poklopilo da me Partizan traži. Zatekao sam se u Beogradu i tada sam razmišljao da li bi trebalo da se vratim i odigram još jedan period, jer sam nekako smatrao da igrač, ako ne odigra večiti derbi, bez obzira u kom klubu bio, ima osećaj da mu karijera nije potpuno zaokružena — kao da ostane neka praznina. To je bio jedan od razloga za razmišljanje. Danas, sa ove distance, verovatno to ne bih ponovo uradio. Imao sam još godinu dana ugovora u Španiji, jednoj jakoj fudbalskoj zemlji, i sada gledano možda bi bilo bolje ostati tamo. Međutim, u tom trenutku situacija u klubu bila je veoma turbulentna, velika previranja, a ja sam došao iz sredine koja je bila mirnija u jednu dosta lošu organizacionu situaciju. Zbog svega toga sam, praktično posle šest meseci, napustio klub i vratio se ponovo u Španiju.
Najsvetlije trenutke karijere Mirosavljević je doživeo na Kipru, iako je u početku bio skeptičan.
– Kad sam dobio poziv APOEL-a, raspitao sam se kod nekih starijih igrača koji su već bili tamo i dobio sam zaista dobre informacije. Rekli su mi da je to najveći klub na Kipru, jedan od najvećih uopšte, klub koji je kao kod nas Zvezda ili Partizan. Klub koji se svake godine bori za titulu i gde je sve osim prvog mesta neuspeh. Moje razmišljanje u tom trenutku bilo je: „Kipar, to je kraj karijere“. Međutim, ispostavilo se potpuno suprotno. Sa APOEL-om sam igrao Ligu šampiona, nešto što verovatno ni sami ljudi u klubu nisu mislili da može da se desi.
A tamo – golovi Čelsiju i Atletiko Madridu.
– Dao sam gol i Čelsiju i Atletiko Madridu. Sa Atletikom smo igrali dva puta nerešeno — 0:0 u Madridu i 1:1 na Kipru. Tada smo poveli 1:0, ja sam postigao gol, i završili smo grupu sa istim brojem bodova kao Atletiko, ali sa boljom gol-razlikom. Mi smo imali gol-razliku oko minus tri ili četiri, dok su oni imali minus devet. Međutim, u tom trenutku je još važilo pravilo gola u gostima i oni su prošli dalje zbog tog gola u gostima. Bila je to strašna generacija Atletika, sa Dijego Forlan i Kun Agvero u napadu, i na kraju su te godine i osvojili Ligu Evrope.
Navijači u Srbiji ga pamte i po tome što je sa APOEL-om eliminisao i Zvezdu i Partizan.
– Da, to je bilo zaista neverovatno. Od tolikog broja klubova i kuglica u bubnju, mi smo izvukli Zvezdu. Na Kipru je bilo 2:2, a u revanšu u Beogradu vodili smo 2:0, Zvezda je izjednačila na 2:2, pa su usledili produžeci. Tada je došlo i do penala, uz crveni karton za našeg golmana, i Zvezda je povela 3:2. Međutim, ja sam dao gol u 117. minutu i prošli smo dalje. Već sledeće godine ponovo ista priča — i opet smo od svih mogućih kuglica izvukli Partizan. To su bile zaista neverovatne stvari. Iskreno, nije bilo lako igrati, ali fudbal je naš posao i bavimo se njime profesionalno. Neke emocije koje su lične tada ostavljaš po strani i boriš se za klub za koji igraš i koji te plaća. Postigao sam gol i Partizanu na Kipru, pobedili smo 2:0, a u revanšu je već u petom minutu Partizan poveo 1:0 i do kraja je ostalo tako. Mi smo prošli dalje, zatim savladali Kopenhagen i izborili plasman u Ligu šampiona.
Nakon epizode u Olimpijakosu iz Nikozije vratio se u Napredak, a zatim prešao u Čukarički sa kojim je ispisao istoriju.
– Sa Čukaričkim sam osvojio Kup Srbije. Moram da priznam, jedan sam od retkih igrača koji je osvojio dva Kupa u Srbiji, a da nisu u pitanju Crvena zvezda i Partizan. Tamo je bila zaista dobra ekipa, spoj mladosti i iskustva. Te godine smo, mislim, potpuno zasluženo osvojili Kup.
U Napredak se vratio sa 35 godina, ne mareći što je u pitanju niži rang.
– Nije mi bilo teško, u smislu da sam se vraćao već sa 35 godina, na kraju karijere. U FK Napredak Kruševac sam došao na poziv Marka Miškovića i Vladimira Matijaševića, da pomognem klubu da se vrati na stare staze slave, jer je Napredak zaista veliki klub. U tom trenutku mi je nešto bilo posebno interesantno i pozitivno — kako su dolazili rezultati, tako se i stadion punio. Sećam se prve utakmice pod reflektorima, kada su tek postavljeni. Bila je to druga liga tada, a na stadionu je bilo oko 10.000 navijača. Navijači su nas bodrili svaku utakmicu. Iskreno se nadam da će tako biti i sada.
Kao čovek koji je u fudbalu od sredine devedesetih, Mirosavljević primećuje ogromne promene.
– Generalno, fudbal se promenio. Igra se mnogo brže i mnogo stvari danas utiče na samu igru, tako da nije isti kao ranije. Danas su igrači mnogo zaštićeniji, između ostalog i zbog VAR tehnologije. Nekada se fudbal igrao znatno oštrije i grublje. Pojedini faulovi koji su tada bili normalni deo igre, danas su čak i crveni karton. Fudbal se u potpunosti transformisao — sada je mnogo brži, više se oslanja na snagu i brzinu.
Veruje da će smanjenje lige doneti neophodan kvalitet.
– Potrebni su rezultati da bi se publika vratila. Siguran sam da će se, onog trenutka kada rezultati budu u skladu sa očekivanjima, i publika ponovo vratiti na stadione. Na to utiču i modernizacija i infrastruktura. Mislim da je u poslednje vreme i veća regularnost takmičenja. Smanjenje lige će doneti veći kvalitet i veći broj kvalitetnih utakmica. Pogledajte plej-aut, gde svaka ekipa svaku utakmicu igra za gol i za opstanak. Klubovi će morati više da ulažu, moraće da dovode kvalitetne igrače ako žele ne samo da uđu u ligu, već i da u njoj ostanu. Biće potreban viši nivo kvaliteta u svakom smislu, jer nijedna utakmica neće biti laka.
Na pitanje kakvu poruku ima za mlade igrače, Mirosavljević je jasan:
– Moraju da budu posvećeni, predani, vredni i radni — to je ono što je maksimalno potrebno. Nije dovoljan samo talenat. Potrebno je da stalno rade na sebi, u svakom smislu, kako bi svakodnevno napredovali. Danas su mogućnosti za razvoj mnogo veće nego ranije. Sve ono što utiče na napredak fudbalera, od različitih tipova treninga, individualnog rada do suplementacije i drugih stvari, sada je daleko razvijenije i dostupnije nego što je bilo ranije. Zato je ključ u posvećenom radu, profesionalnom pristupu i sportskom načinu života. Sve to vodi ka cilju koji bi svako trebalo da ima. Svako treba da postavi sebi cilj i da ka njemu ide korak po korak, kako bi ostvario svoje snove. Ali, opet, talenat sam po sebi nije dovoljan — potreban je veliki trud, rad i konstantan rad na sebi da bi se došlo do vrhunskog nivoa.
Na kraju, na pitanje po čemu bi voleo da ga navijači pamte, Mirosavljević skromno odgovara:
– Uopšte nikad nisam razmišljao o tome. Uvek sam se trudio, igrao sam kao napadač i nastojao da taj posao obavljam na najbolji mogući način. Mislim da sam to i uradio, postigao sam veliki broj golova i sigurno je da me u svakom klubu pamte po tome. Ne verujem da me bilo gde pamte po nečemu lošem. Ono što je sigurno jeste da sam u svakom klubu dao svoj maksimum, gde god sam igrao — kako na terenu, tako i na treningu. To mi niko ne može zameriti. Navijači su, kao i uvek, takvi da s razlogom traže više. Nekada promašiš šansu pa su nezadovoljni, a već sledeću utakmicu daš dva gola pa su zadovoljni — i to je potpuno normalno.
A ako karijera sportskog funkcionera bude upola dobra kao igračka?
– Bio bih prezadovoljan – zaključuje legenda Super lige, Nenad Mirosavljević.
